„ZAPISI IZ KOFE“- Ovo su delimično sačuvani tekstovi i zapisi iz kofe sa tavana. Tavan beše pun golubova, a u uglu je bila jedna limena stara kofa u koju se skupljala kišnica kada krov prokisne. E, u toj kofi, sasvim slučajno ugledah poveći smotuljak svesaka, listova i isečaka iz štampe. Znao sam da će vremenom sve propasti, pa sam narednog puta isplanirao kako ču doći do tih bačenih zapsa... i eto, spasao sam jedan deo „Zapisa iz kofe“... (autor: Jovan Martinović)

STARI ZAPISI...STARE PRIČE...STARI BEOGRADSKI GOLUBARI... BEOGRADSKI VISOKOLETAČI

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

PRIČA O Gazda GOLUBU - Zapis Steve Smederevca

Tu gde je sada kafana i pozorište „Kasina“ bio je plac i kuća Golubovog oca, tamo 1830-35 g. I tu izmedju kuće i ograde ka Albaniji bio je golubarnik gosn. Antića oca Golubovog.

Kako je bio prezauzet poslovima i putovanjima golubove poveri tada poznatom golubaru bez golubova Luki Mišiću.

Luka je još kao dečko držao golubove, ali uvek ortački i u tudjim golubarnicima. Živeli su u dvorištu punom stanara, te o golubarniku i golubovima nije bilo ni reči. Kasnije se oženi i okući, ali žena nuije htela ni da čuje da drži golubove i dangubi.

Dane je provodio kod kuma Živana, tada poznatog golubara sa Terazija, a mnogi su govorili da Živanu lete golubovi zahvaljujući Luki. I tačno, Luka je poznavao skoro sve beogradske golubove i golubare, imao je oko i njuh za dobrog goluba, te se njegovo mišljenje baš cenilo. Tako je rado priman u dvorišta i naj poznatijih golubara, pa im je često i savete davao o pojedinim linijama tada znanih golubova.

Radio je u Pivnici „Uroševac“ (gazda Milosava) i dobro zaradjivao, te je kupovao izuzetne primerke golubova i čuvao ih tu kod Živana. Bili su ortaci i kumovi, a kako su se dobro slagali retko je dolazilo do razmirica, a i tada bi dobri Luka popustio ili bi se povukao na 3-4 dana.

Antić ga je izuzetno cenio i uvek pitao za savete, te kada poslom ode za Peštu on ostavi sve golubove Luki na čuvanje, te se Luka osećao kao da ima svoj golubarnik i svoje golubove.

Vremenom Antić sve češće beše na putovanima i poslovnim osustvima, te prepusti sve Luki i golubarnik i golubove pa i nadgledanje poslova i izgradnju nove kuće. Tako Luka napusti posao kod gazda Milosava i kako ga žena otera zbog golubova, on se nastani u zgradici tu uz golubarnik što mu gazda Antić bejaše ponudio.

Te zime prenese sve svoje golubve od kuma Živana i otpoče da sparuje Antićeve i svoje baš kao da je to njegov golubarnik. Naleto, iznad Antića kuće viorilo se jato odličnih letača, te se sin mu Golub hvali u kafani „Kod Šiška“ da im „lete golubovi do iza podna“...

I gosn. Antić... čim je slobodan, a on uz golubarnik i prati jato... nemože da veruje da mu golubovi tako dobro lete, a kako je bio sujetan ni jednog trena ne posumnja da su to sve oni „njegovi stari golubovi“.

I tako prodje 7-8 godina, golubovi sve bolji i bolji, a Luka unosi Živanove najbolje letače i kupuje po Beogradu sve što mu zapadne za oko... Golubovi se izmenili i to svi vide osim Antića i sina mu Goluba, oni i dalje tvrde „sve su to naši stari golubovi“.

Te godine Luka predloži Antićima da za Slavu Grada, kada je bila najveća utakmica, prijave i njino jato. Oni to oberučke prihvate te se prijave i plate taksu za kontrolore. Pitaju ih ljudi, šta će da teraju, a oni pojma nemaju...vele „Luka to zna, on ih sprema...“

Veče pred takmičenje sedimo mi kod Šiška i ja pitam Goluba šta sutra očekuje, a on se smeje i kaže: „Ma ništa, ja ih povremeno gledam gore visoko po sat –dva pa idem za poslom. To što Luka ocu priča de lete do iza podne...to on onako da opravda nadnice što mu Oca plaća...ja neverujem ništa...“

I osvanu dan i dodjoše kontrola i još neki golubari i Luka pusti 9 golubova (minimum je bio 3), te se oni onako uigrani ujatiše i pre svih u kraju odoše u vis koji se smatra najboljim. A bilo je tu na Terazijama još barem 20 poznatijih golubara koji isto pustiše svoja jata, te mnogima ne zadjoše uopšte no popadaše po krovovima...

Kako je bio praznik i neradni dan, to se počeše okupljati golubari te ih oko podna beše puno dvorište. Antići postavila astale i klupe pa se iznelo te se ljudi goste...baš domaćinski.

Negde iza podne pojavi se Antićebih 9 golubova i onako kako i treba kružno da iz avlije ne izlaze podjoše jatno sve niže. I levo od njih, dva jata po 4-5 golubova počeše da zanizuju te se i izmešaše, a Antića jato uteče od njih i neizmeša se, no opet za vis ode.

Ja sada ne mogu sve detaljno da opišem jer kodža davno to beše, ali znam da su mu 5 goluba sletela oko 3 sata iza podne, a 3 na sat iza njih, te Tekir od Živanovog para slete sam poslednji u celom Beogradu tačno nu 5 sati iza podna.

Tako Antića jato pobedi te godine sa „nezapamćenim zbirom leta“- negde oko 10 sati, a Tekir bi „Knez“- Prvi u Beogradu...!

Taj let i ta utakmica ostadoše godinama priča nad svimn golubarskim pričama jer nikome tako dugo ne letehu onda golubovi i to gledano pred 50 – 100 ljudi...!

A Luka, ko Luka...tih i ne upadljiv...ćuti i smeška se. Svi znaju da su to njegovi golubovi, njegov rad i znanje i umeće... i sve one godine i dani, pa ga hvale i dive mu se. Za to vreme gosn. Antić i sin mu Golub Antić idu po čaršiji i hvale se kako imaju najbolje golubove u celem Beogradu, kako je to njino staro poreklo još od „Bog te pita kada“... Od njih golubari nemogu do reči da dodju, sve znaju, svima savete daju...jednom rečju „caruju“.

Tako počeše golubari da im izmiču, da se uklanjaju i izbegavaju ih...nemogu više da ih slušaju, te ovi postadoše još nervozniji i nametljivi te počeše i svadje.

Jedne večeri u kafani „Kod Šiška“ veliko društvo... golubari, muzika...pije se, priča se, peva se...

Nekako, na počasno mesto stavili Luku i Živana, te ih prosto veličau...i njih i njine golube. Samo se o njima priča i samo se oni pitaju...“Kako ovo – kako ono, od čega je ovaj golub, od koga je onaj...“ i sve tako, a oni teški na priči, prosto se stide...ne umeju da se hvališu.

U tom upadoše Antići i pravo u vrh stola, te se Ljuba umeša i nedade Luki da ustane i da im mesto. Antić se na njega brecnu i izvuče stolicu ispod Luke te ovaj pade na pod... Nasta tajac, svi su znali Ljubu... da voli pravdu, ali ima i tešku ruku.

Tu skoći Ljuba, te opali šamarčinu Antiću...puče šamar...utiša muzika i svi zinuli u tom pravcu.

„Sram te bilo, ako si gazda misliš da možeš da se siliš i ideš po čaršiji i lažeš da su golubovi tvoji leteli, a svi znamo da su to doneti Lukini i Živana golubovi. Sad ga još obaraš sa stolice...to ti je hvala za sve ono što ti je napravio. Sram te bilo gazda Antiću... a sad idi i prijavi me kod batinaša, ja sam tu“.

Od te večeri Antići više ne zadjoše u kafane medju golubare, a golubarnik zaključaše. Luka se vrati kod kuma Živana i tu nastaviše sa golubovima.

Te Zime Antića golubove pokradoše...ostavili samo 3-4 od onih njegovih „starih“ da se ne zatru. I više nikada iznad tog dvorišta jato ne zaviori.

Gosn. Golub Antić je kasnije izmirio Luku te od njega kupio 5-6 pari tih njegovih i kumovih golubova, ali nije imao vremena ili nije umeo da napravi letače.

Pogovor: Ja, Steva Smederavac ispričah Vam ovu istinitu priču, koju mnogi od Vas znaju, ali treba je upamtiti da se nebi opet dešavalo da pojedini uzleću umeto svojih golubova i budu nezahvalni, no da se uvek u golubarstvu zna ISTINA...

Što veli gazda Šiško: „Nemo se kitite s'tudje perje“.

Obradio: Martinović Jovan

Izvodi iz SVESKE Dj. Djordjevića

Tekst - Andre Vrvića:

Gosn. Djordjević nije bio golubar ko ovo mi, on je vršio stalne oglede i neku svoju teoriju ispitivao u praksi. Hteo je da stvori nekog svog goluba…”Goluba bez mane” pa je u dvorištu imao, osim velikog i lepog golubarnika punog naših golubova i 7-8 manjih sa drugim rasama golubova.

Iz njegove sveske se mogu videti popisi rasa i vrsta gilubova koje je nabavio radi ukrštanja i popravljanja nekih osobina našeg letača.

Popis prisutnih rasa:

1. Pismonoše 6 kom.
2. Saltinete 4 kom.
3. Blondinete 2 kom.
4. Masarke (Misirke) 6 kom.
5. Dunek 4 kom.
6. Izmirci 6 kom.
7. Anofer 2 kom.
8. Bečki visokoletač 6 kom.
9. Šimleri (Zemun) 4 kom.
10. Pertl 4 kom.
11. Herveši 4 kom.
12. Lepezani 2 kom.
13. Segediner 2 vkom.
14. Budimpeštanski 4 kom.
15. Francuska svraka 2 kom.
16. Egipatske (Misirci) 4 kom.
17. Gačan-Ćuban 2 kom.
18. Gušani 2 kom.
19. Ilirski golub (ukrasni) 8 kom.
20. Štraser 2 kom.

Popis je iz Sveske gsn. Djordjevića i on je samo – “Trenutno stanje”.

Za dobar i odan silazak – vraćanje kući. Gsn. Djordjević ukršta Egipatske Galebiće- Santinete, Blonsinete i Egiparske Galebiće. Njih su i Belgijanci ukrštali sa pismonošama da poboljšaju povratak kući…uspešno ukrštane.

Bečki Visokoletač i Pertl – Poboljšavaju vis i kružni let… ali slabe “silazak” …

Ilirski golub - poboljšava kvalitet perja i podperja, ali je držanjem u kavezu kao ukrasni ili zapušten – slobodnjak, dosta izgubio na letačkom kvalitetu,.

Šimler i Herveš ( Millerovi) su pozitivni u ukrštanju, ali samo sa nekim našim linijama. Dobijao sam primerke koji lete bolje od obe linije, ali i primerke lošije od obe ove linije. Oni koji lete dugo i visoko uglavnom ne sidju.

Anofera (Hanover) - sam koristio za brzo postizanje visa, ali izgubi se jatni let i svi primerci lete “solo” svaki za sebe…Ova osobina se ne da izbeći.

Ostali primerci su probani bez većeg uspeha osim Pismonoše i Lepezana.

Pismonoše su se odlično uklapale, ali tek treća I četvrta generacija…mana – žute oči.

Lepezani u drugoj I trećoj generaciji daju izuzetno mirnr letače, ali gubi se dužina leta.

Ovo su neka od zapažanja Gsn. Djoke Djordjevića, naravno golubari su to gledali sa gnušanjem, te ga nisu prihvatali kao golubara nego više kao “dobar I učen čovek”.

Galebići su izuzetno odani kući I to vuku genetski, tako da sam ih ukrštao sa Belgijskim pismonošom (krupan golub) u 4 kolena, pa te izuzetno lepe primerke ukrštao sa našima I vremenom dobio izuzetno lepe golubove – naše golubove. Medju njima je bilo primeraka koji ne žele da lete visoko (izuzetno lenji) I nemogu se izgubiti, ali se uspešno mogu ukrstiti sa golubovima koji dobro lete I ne slete.

Bilo je i solidnih letača, ali za sve je karakterističan izuzetno lep “kalup” - nozdrve, glava, ćuba, nokviri, gradja…

Zemun, Pančevo i Sombor su bili gradovi sa dosta odgajivača Ukrasnih golubova, te se tu ozbiljnije radilo na selekciji, odabiru I ukrštanju golubova I rasa. Djordjević je tamo imao puno prijatelja te su razmenjuvali iskustva.

“Zvonce” – Mitko priča: “ Gazda Djoka kad spari dve rase ne staje no njine piliće pari medjusebe, pa i opet tako sve dok ne dobije to što hoće. Onda je to bilo greh, ali se on na to nije obazrao”.

Tako mi jednom ispriča ovu priču,

“Gledaj Zvonce, par ima već velike piliće i desi se te mi ženka ne sidje iz visa i nikad se ne vrati. Mužjak nastavi da rani piliće i ubrzo se spari sa ćerkom i ostanu u paru i izvode mlade… a otac i ćerka !

Tako je to kod ptica, zato nose samo dva jaja te se često desi da se brat i sestra popare jer nema drugih vršnjaka ili slobodnih za parenje…razumeš”.

Taj isti Zvonce mi je pričao, da kada Djoka popari Pismonošu sa našom Arapkom i obrne te mlade 2-3 puta medju sebe, te izabere najlepše arapčiće i ostavi. A sa druge strane upari Blondinetku sa našim Arapom i isto tako izobrće brata i sestru te ostavi najlepše pile i to spari sa onima od Pismonoše… e tu kad se izlegnu Arapi…”pamet da ti stane”… lepi da neož lepši da bidne.

Ma hteli i da lete no Djoka nije terač. Kad da nekome ko hoće da juri oni i lete… Kažem ti, lepi Arapi - nozdrvaši sa buljavim očima i “keser” ćube… krupni i mnogo lepo gradjeni. Jedino što se dešavalo da budu neki i sa žutim očima, a bilo i sa biser-belim…

Ma malo je on to sparivao, više za sebe ko eksperiment, a svima što ne odgovaraju pokida glave…ostavi može biti 2-3 najlepša po njegovom ćefu.

“Onda kod nas nije bilo golubara koji drže te druge vrste ili rase gilubova no samo ovi naši… Bilo pojedini kad vide Poštara (pismonoša) onako ktupan, nogat sa one nozdrve, požele dag a drže. Neki su imali po 1 ili 2 pa ih odnesu dakleko i oni se vrnu bez učenja, a to je za ove naše bilo pravo ćudo”.

“Tako je kod ovih što počinju bilo i ukrštanja. Hteli da dobiju što pametnije, no to je za njih bio dugačak posao, oni su hteli na brzinu, samo da sklopi tri u jato i da juri”.

“Te Pismonoše smo vidjali na “Veliki Pijac” donosili ih Prečani (većinom Zenun i Pančevo). Donosili su oni otud i druge vrste, pa i ove naše, jer se ovde golub skupo plaćao.

“Bivalo da po neki Pismonoša umoran, sam sleti na golubarnik iI’ mi ga uhvarimo te počupamo da uči kuču, ali on čim dobije krilo zdimi…verovatno svojoj kući”.

Dj. Djordjević je jednom prilikom okupljenima objašnjavao kao su naši golubovi dosta izmenjeni posle I-og Svetskog rata. Predratni golubovi su bili “Čisti” i leteli odlično, a onda je sve to “rastureno”. Neki su razneti po Srbiji, a većina puštena da podivlja i sami se preranjuju… od tih je malo preostalo, ali bilo ih je.

“Oni su od “Gacura” učili kako da nadju po koje zrno, ali Zima ih je desetkovala, te je može biti 200 – 300 njih preživelo do oslobodjenja”.

Posle rata nastalo je sparivanje… “s’ čim se stigne” tako das u tu bili melezi sa: Pismonošama, Lepezanima, Anoferima, Dunecima, Masarkama… pa I Gacurima. Sledećih desetak godina sve se to “čistilo”…te je naš golub opet poprimao letačke osobine onih predratnih. I izgled se vratio, te su mladi golubari nastavljali tamo gde su stari bili stali.

Tako je tamo 1922 g. na takmičenju prosek jata od 3 goluba bio negde 3 – 4 sati, a posle obnavljanja društava i “iščišćavanja krvi” kada je skočio broj čistih “pravih” letača, te su takmičarska jata opet brojala najmanje 5 letača i proseci su odskočili. “Opet je uveden “vis” i “krug” pa se juri za golubovima koji lete kružno i brzo begaju u vis”.

Mita se seća svog detinjstva, pa veli: “Bio sam mali, ne znam dal’ sam bio pošo u školu. Idemo ja I pokojna majka mi po pijace I tako naidjemo na ceo red korpe I krletke pune golubova. Ja, kad sam ih ugledao, ukopam se I neću dalje. Vuče me majka, a ja vrištim hoću goluba. Posle majka izbegavala to mesto da joj opet ne pravim dar-mar. No, ne prodje par godina, majka zaboravila te ti mi opet naletimo na golubove. E sada ja već znam šta hoću I uljudno objasnim majci da mnogo volim da imam goluba, ted a ću sve da je slušam samo da mi kupi goluba. I ona se pokoleba te krenemo da biramo…ona hoće jednog belog Lepezana, a ja opet zapeo za jednog crvenog Gušana. Dopalo mi se kako guče I kako ima veliku gušu…veću od svih. Pristane majka I cenu utanačimo, ali izbi problem gde I kako dag a čuvamo. Tu prodavac izlete sa stručnim predlogom, gde će on da mu nožnicama (makaze) iseče jedno krilo te da on neće moći da leti… Kads ni to reče de će da mu odseče krilozgrozimo se I uteknemo sa pijace…”.

“Posle se ja raspitam kod komšijske dece te mi oni objasne da se tu ne seče krilo no samo peruške te da nemože da odleti”.

“Kako je tu u kraju većina dece već imalo po nekolko golubova, to me oni poduče i pomognu mi da nadjem i otkupim neki stari golubarnik sa 2-3 rupe sa pregradama… oni što se obese na zid da mačke ne doskoče. I ja se opet uvatim za gušane, te mi majka kupi ceo par i oni im zaseku perje, te se penjali na taj golubarnik- prilepak na zid i nisu utekli…”

Tako je počelo…”udje ti perce u dupence” pa posle oćeš da ti lete i ide to tako sve dalje i dalje dok ne stvoriš svoje golubove…

 

 

 

Žika Kapunac posle rata više nije patio golubove, ali se rado sećao priča o...

  

... i kada sam prelazio preko Albanije, spaslo me to, što sam samo o golubovima razmišljao. Legnem u sneg, a ne smeš vatru da pališ, dođu Šiptari i sve pokolju, samo do pušaka da dođu. Ležim u sneg i razmišljam o golubovima, pa kao da sam kod kuće, čujem de guču, vidim ih, nekako izbliza, oko mu vidim, gleda me, ko da i on mene vidi, Matori Naudijan. Kad se samo setim te slike i tog njegovog belog oka, beljeg od onog snega oko nas, a opet toplo, pa me greje, ne osećam zimu.

 

U  Grčku, malo, malo, čim sam sam, ja na njih mislim i sa njima sam kod kuće, vidim sestre brišu dvorište, prostiru veš, žure da ih narane i napoje. Kod Tetova, probili se mi i odmaramo u predvečerje, tu pored nekog zida. U ušima još tutnji od granata, umorni zadremasmo. Ja naslonio glavu na zid, kad čujem nekako iz daljine, kao da matori umorni mužjak doziva ženku koja se nije vratila, neko tužno gukanje. Ma to mi se pričinjava, sve bliže kući, pa su mi i golubovi sve češće u ušima, mislim ja... Ali nije ! To stvarno golub guče! Još jednom čujem, sada baš jasno, jeste to golub guče. Skočim, pa okolo uđem u dvorište, a tamo iza popadalih greda ćumez, nalik našim ćumezima, samo manji. Vrata zakatančena, te zavirim kroz prozorče, nazirem golubove, ali bez ćuba. I oni osetili čoveka, pa gladni udariše u gukanje, valjda im se javi nada. S mukom izvadih trošice hleba iz šinjela i gurnuh im kroz otvor. Sleteše i nasta grabež, guču, tuku se, poleću... I tu oslonjen glavom na ćumez utonuh u  san. Bila je to najslađa noć  u mom životu. Uz taj topli guk, usnih kuću i golubove i majku i sestre, čak kao da mi se i otac ukaza, a nisam ga znao, jer pogibe u boju sa Turcima, još dok sam mali bio.

 

Izjutra zatekoše me veselog i bi im čudno, ali ja sam znao, da ću živ stići kući, ne znam zašto, ali u to sam bio siguran i strah i bol iščiliše iz mene. Od te noći, pesma je bila samnom i prvi sam kretao u juriš i žurio da što pre otvorim vrata mog golubarnika. Kao što vidiš, golubovi su mnogo više no to što vi danas mislite. Oni su deo našeg života, naše duše... u srcu se nose. Golub mora da se voli, da ga znaš od jajeta, da živi sa tobom, da ti u sećanje uđe i da više nikada ne može da otud otidne. Nije golubarstvo kupi - prodaj, uvati, slaži, prevari, podvali ili samo im baci da jedu, pa teraj da lete, udri, kidaj glave. Golubovi su drugarstvo, snovi i maštanja, kakve će mlade izvesti, kako će jato na leto da ti leti.... Moraš da imaš svog goluba, da mu dedu i babu znaš, da u njemu tražiš sve ono što si želeo.

 

Ima golubara koji ne vole golubove, no ih drže i jure i biju... i lome ih da što duže lete, ne daju im da slete, samo da bi sebe istakli, samo da bi se pokazali, da se o njima priča. Sve što oni nisu i što oni ne mogu, moraju golubovi da pokriju. To su najgori golubari, a takvih je kod mladih sve više. Samo da pobede, samo da budu najbolji, a za golubovi, baš ih briga. Golubovi su za njih samo sredstvo za sticanje ugleda kod golubara, kod mene takvi ne prolaze, ja ih ne fermam.

 

Zapisao: Martinović Jovan ( 1968 god. )