Žika Kapunac posle rata više nije patio golubove, ali se rado sećao priča o...

  

... i kada sam prelazio preko Albanije, spaslo me to, što sam samo o golubovima razmišljao. Legnem u sneg, a ne smeš vatru da pališ, dođu Šiptari i sve pokolju, samo do pušaka da dođu. Ležim u sneg i razmišljam o golubovima, pa kao da sam kod kuće, čujem de guču, vidim ih, nekako izbliza, oko mu vidim, gleda me, ko da i on mene vidi, Matori Naudijan. Kad se samo setim te slike i tog njegovog belog oka, beljeg od onog snega oko nas, a opet toplo, pa me greje, ne osećam zimu.

 

U  Grčku, malo, malo, čim sam sam, ja na njih mislim i sa njima sam kod kuće, vidim sestre brišu dvorište, prostiru veš, žure da ih narane i napoje. Kod Tetova, probili se mi i odmaramo u predvečerje, tu pored nekog zida. U ušima još tutnji od granata, umorni zadremasmo. Ja naslonio glavu na zid, kad čujem nekako iz daljine, kao da matori umorni mužjak doziva ženku koja se nije vratila, neko tužno gukanje. Ma to mi se pričinjava, sve bliže kući, pa su mi i golubovi sve češće u ušima, mislim ja... Ali nije ! To stvarno golub guče! Još jednom čujem, sada baš jasno, jeste to golub guče. Skočim, pa okolo uđem u dvorište, a tamo iza popadalih greda ćumez, nalik našim ćumezima, samo manji. Vrata zakatančena, te zavirim kroz prozorče, nazirem golubove, ali bez ćuba. I oni osetili čoveka, pa gladni udariše u gukanje, valjda im se javi nada. S mukom izvadih trošice hleba iz šinjela i gurnuh im kroz otvor. Sleteše i nasta grabež, guču, tuku se, poleću... I tu oslonjen glavom na ćumez utonuh u  san. Bila je to najslađa noć  u mom životu. Uz taj topli guk, usnih kuću i golubove i majku i sestre, čak kao da mi se i otac ukaza, a nisam ga znao, jer pogibe u boju sa Turcima, još dok sam mali bio.

 

Izjutra zatekoše me veselog i bi im čudno, ali ja sam znao, da ću živ stići kući, ne znam zašto, ali u to sam bio siguran i strah i bol iščiliše iz mene. Od te noći, pesma je bila samnom i prvi sam kretao u juriš i žurio da što pre otvorim vrata mog golubarnika. Kao što vidiš, golubovi su mnogo više no to što vi danas mislite. Oni su deo našeg života, naše duše... u srcu se nose. Golub mora da se voli, da ga znaš od jajeta, da živi sa tobom, da ti u sećanje uđe i da više nikada ne može da otud otidne. Nije golubarstvo kupi - prodaj, uvati, slaži, prevari, podvali ili samo im baci da jedu, pa teraj da lete, udri, kidaj glave. Golubovi su drugarstvo, snovi i maštanja, kakve će mlade izvesti, kako će jato na leto da ti leti.... Moraš da imaš svog goluba, da mu dedu i babu znaš, da u njemu tražiš sve ono što si želeo.

 

Ima golubara koji ne vole golubove, no ih drže i jure i biju... i lome ih da što duže lete, ne daju im da slete, samo da bi sebe istakli, samo da bi se pokazali, da se o njima priča. Sve što oni nisu i što oni ne mogu, moraju golubovi da pokriju. To su najgori golubari, a takvih je kod mladih sve više. Samo da pobede, samo da budu najbolji, a za golubovi, baš ih briga. Golubovi su za njih samo sredstvo za sticanje ugleda kod golubara, kod mene takvi ne prolaze, ja ih ne fermam.

 

Zapisao: Martinović Jovan ( 1968 god. )