S T A R I Z A P I S . . . Ili ti, G O L U B A E S K E P R I Č E

________________________________________________________________________________

Zapis iz - “Društvena velika sveska” br. 1

__________________________________

Pavlović Lune je bio golubar, no ne ko ovo mi golubari. On je dva-tri put bio apšen, tamo 1901 g. Pa se uz golube smiri... pa ga opet uapse 1902 g. Pa se smiri, sedi... tera golubove...

Već 1903 g. uapse ga na demonstracije, polomio 2-3 žandara, te mu se crno pisalo... no i opet imo ludu sreću, spase ga gužva oko ubistva kralja Aleksandra i Drage Mašin.

Pričalo se de je bio u tajne organizacije, tamo sa Apisom, ali ja koliko ga znam to nije, no on čim vidi gužvu uleće i pravi belaj.

Jedno je tačno, da su Karadjordjevići odma prihvatili Pavloviće, ali Lune tu nije bio od koristi.

Bio je i sa Tucovićem, a i uz Ilirski pokret... borio se za ujedinjenje Južni Slovena. Sve je to Lune radio onako uzgred, ko i sa golubima... malo jedno - malo drugo, ali ništa on ozbiljno nije uradio.

No, da se vratim na golubovi. Najviše je naučio od Milutina i Žike, samo što Lune nije pazio golubove, no to bičevao... samo udri da lete, a ti njini golubi to i traže... da se jure još ko mladi, ne sme da se uleže.

Milutin je baš zato imao sa njima muke, jer ranio ih, pazio i čuvo pa kad potera, a oni misle da se šali pa otidnu na visoku zgradu i tamo guču. Kad vide da Milutin ušo u kuću, oni slete i guču... baš ih briga da lete. Zato ih Milutin potrpa u sanduče pa sa kolica odnese i pušta sa Kalemegdana... i oni se dignu i odu u vis i lete odlično.

Isti ti golubi su kod Luneta leteli direktno iz ćumesa, kad drekne Lune “Ajde, sad!” oni svi u vis i lete da nemože bolje.

Lomić pričao, da ga se plaše... pa beže gore u nebo. Ja opet mislim, da Lune pobije još ko mlade, one što neće da lete brzo za vis i ove što ostali izvežba da znaju šta ima da rade, te posle nema muke. Ako neki počne da zajebava, on ga lupi u zid... i nema zajebancije.

Po ceo dan im neda ni zrno rane, no uveče, kad zatvori ćumes, on baci ranu i sipa vodu pa zatvori te do sutra u to vreme nema da jedu i piju. Zato se slabo izvodili, sve po 1 mlado u pregrade... drugo on ubije još u jaje ili čim se izvede, te većinom prvo pile ostavi, pa većina bili mužaci i u jato mu sve mužjaci bili... retko kad ženke. Samo matori priplod ostavi oba pileta, veli... “treba mi ženka od tog para, da je sparujem, a mužjak da ga teram.

Njegovi mužaci su svi bili besparni... ove što tera i pored toga, leteli bolje no da su spareni.

Žika mu kaže, da bi mu još bolje leteli da ih popari, a Lune se smeje... veli još su mladi da se žene... šta fali meni, nek i oni budu momci ko ovo ja.

To sam jedino kod njega video, da besparni golubi oće da lete. Možda ga se stvarno bojali !

Tamo 1912 – 1913 g. Bio u rat... u Balkanski ratovi i taman se vratio, pozovu ga opet u Drugi balkanski rat... već imao i čin... posle mu dadoše te posta oficir. I taman kad se spremo da obuče civilno, izbi rat i on bi ranjen... nešto malo na Ceru, te se vrati kući. Sedi jedno vreme kod golubova, te mi išli kod njega. Lune ko Lune, smeje se ko da ništa nije.

Pred okupaciju, početkom 1915 g. Javi nam se iz Skadra, posle sa ostrva Krf..

Poginuo je junački 1916 g.u proboju Solunskog fronta. Po Žikinom kazivanju, a bili su zajno celo vreme, Lune je pao 18.IX.1916 g. Noću. Bili su Dunavska divizija prva brigada. Na Kajmakčalanu 18.IX.1916 g. Lune je sa svojom grupom zauzo kotu de su bili Bugari i Nemci i kad uzo zastavu da zabode pao je mrtav te Bugari predju u juriš. Danima se posle o njegovom junaštvu pričalo, a preko 50 golubara iz Beograda se nie vratilo.

Golube mu majka bila nešto sačuvala i posle naj mladji Jova, jedno vreme držao i posle otišo za Francusku na škole, te sve rasturi.

I stariji mu brat Slobodan pogibe, koliko se sećam u odbrani Beograda, dole ispod Kalemegdan. Zato sam i tražio ovo da se piše, a nije u vezi golubova...zato da se setimo svih naših golubara, koji su junački izginuli u ratu braneći svoju zemlju.

Sećam se sada Lunetove priče o nekom njegovom drugu... nesećam se kako mu beše ime, koji je nosio pod šinjel svog goluba... neznam bešel 1 ili par. Stigo jadan čak na Cer sa njima, sve misleći, da će brzo da se vrati kući...jer nije, veli, imo kome da ih ostavi. Ranio ih lebom, a pili vodu iz poklopca čuture.

Ne sećam se šta bi... da li pogibe tamo, ili se vrati kući, a može bit da Lune sve izmislio... ali nie i drugi su pričali. Može biti da je je Lune teo da ponese svog matorog Arapa, kojeg najviše voleo... te tako smislio tu priču... ali nie.

Dosta njih, ovi mladji, tamo oko njega držali ti “Lunići” kako zvali te njegove arape.

Davo im on da ga poslušaju, a oni trčali... za njega da poginu, da mu prinesu. Onda Beograd imao stotinak iljade duša, a bilo kamara golubara. Ovi dečaci što nisu ni za poso ni za puške...

Pa u Proleće, tamo maja 1905 g. U “Žagubice” kafane kod Miće Miljkovića golubari osnuju Golubarsko društvo... imalo više od 200 članova, pa ti vidi.

Onda Žika (Kapunac) najviše pobedjivo pa Milan, bijo drugi, koliko me sećanje služi, Lune bijo treći. Jedne godine pobedio, a dva put bio drugi... Žika ga nadmašio.

Dolazio i ovamo na Čuburu kod Milana i Spase... i ove druge poznatije golubare obidje, dovede ga čika Spasa.

Eto, to je kratka priča o golubima... o životu i pogibiji Luneta Pavlovića.

Beograd 1933 g. Vrvić Andra

Pretsednik I-og Golubarskog Društva

* Primedba autora: Svi tekstovi su bez obrade preneti u originalu, te su gramatičke greške odraz tadanjeg govora. U želji da se daju verodostojni tekstovi ispravke su vršene samo u rečima koje su nerazumljivi lokalizmi.

Zapis iz DRUŠTVENE KNIGE Odabiri Dj. Djprdjević i J. Naumović

___________________________________________________________

Čabra mi da Mavjana sa Krzalku, mislio da su u paru, a ono bili oba mužjaci. To su mi bili prvi moji dva goluba u mojem životu, a bio sam treći ili četvrti razred, znači 10 – 12 godina, a on je imo, tako oko 12, mož bit i 14 godina.

To je bilo s'proleća oko Vaskrsa, ili nešto kasnije. Nije bio sneg, te ja nadjem jedan lep oveći sanduk - vojni u dvorište kod jedne babe. Držala u njega neka drva za potpalu, te sa Čabrom i još njih 3 – 4 prenesemo ga po noći. Sutradan napravimo lep ćumeščić sa 3-4 daske popreko, kao za gnezda - za parove. Vrata bila poklopac od sanduka kako smo ga uspravili i malo odigli od zemlje.

Čabri, opet otac i brat napravili lepo sanduče sa 3-4 rupe i pregradili, te ga izdigli visoko na zadnji zid deda Mišine kuće, na koju se delom i njina kuća naslanjala, a ovaj kalkan bio prazan sve do puta, te tu visio taj sanduk i tu oni mu naučili 3-4 goluba. Oni uzleću sa zemlje i ulaze tamo i guču i pare se. Milina da ih gledaš.

Moji ta 2 čupani i izdju kad ih isteram, pa se popnu na grudvu i tu džonjaju. Gledam ja njih, a oni mene.

Uveče kad legnem, ja maštam da njih dva letre gor visoko i vraćau se kod mene i dovode po ženku i imaju mladi...

Poviše nas, Slavkov čiča Dime, il beše Dimko...ili Dimče, ne sećam se. Bio mator, jedva išo... i kašlje i siplje, imao asmu od prašine. Radio ko tišler, imao radnju u podrumče i više tamo nije smeo zbog prašine, te sedeo kad je lepo vreme, ovamo kod golubova.

Imao veliki i lep ćumez uz zid... odma desno od kapije kad udješ. Ograda bila neki zid od kamena, visok mož bit preko 2 metra, e uz taj zid napravljen ćumez okrenut ka dvorištu. Kažem ti, veliki ćumez na jednu vodu, bio oko 4 metra s'čela i zasigurno 1,2 do 1,5 metra dubok, a visok da može čovek da udje. Napravio lepe pregrade od dasaka očišćenih sve poredjane skroz, od kraja do kraja, pa ispregradjivane parčićima, svako isto, ma lepo kako samo tišler može da napravi. Sve okrečeno belo i čisto cakli se.

On nije smeo po prašini, te nas pusti da počistimo ispred, pre no što pusti golubove, kako se nebi digla prašinčina. Onda pusti sve golube da ih gledamo kako se raduju na suncu, guču, poleću, lokuju... vri dvorište.

Ispočetka nas špijunirao, otidne u kuću ko bojagi po vodu, a otud viri i gleda šta ja i Slavko radimo, pa kad vido da nećemo da ukrademo goluba, on nas posle češće puštao da sedimo i gledamo.

Svi mu golubi imali cela krila, ali uležani, te samo na krov... ili okrenu po neki krug i beže dole.

Bivalo, da se zimsko mlado izmiti i guče po krovu, pa poleti i nezna deće, pa levo – desno i sve dalje od kuće, a Dimče viče... “ode ... deje... vataj nešto... bacaj gor, da vidi...” i kad ga nema da se vrne, on nam da po 1- 2 goluba u ruke i veli: “Idite, vidite de je, pa ga poterajte da poleti... gadjajte ga sa grudve i zviždite, da ga uplašite... lupaj s'dlanovi, te kad poleti, a vi puštite 1 po 1 ovi golubi, da ga vrnu kući. Nemoj sva 4 odjedaman da puštate, da se ne ubuni, no samo po jedan, a ako opet padne drugde, vi i opet isto... tako sve do kuće. Pazite, uvek ga terajte ka kuće, a ne od kuće !”

Tako smo naučili kako se mladi uče kuće, a i kako možeš da mu pomogneš da se vrne kući kad zaluta.

Ja sam zavoleo Dimčetove golubove, jer su bili krupni i lepi, nekako rasni golubovi. On ih nije terao da lete, ali dešavalo se, da od onih što smo iz daljine puštali, neki se digne u vis i leti po 2 – 3 sati. Imo je lepe golube u više boja, od duz tekira do krzala i šeševa.

Posle su mi stari golubari pričali da je Dimko nekada imao dobre letače i bio jedan od naj jači terača na celom Dorćolu. Došo je ko mlad otud od Niša i učio tišlerski zanat, te kako mu gazda imao golubove i on ih zavoli i zaludi se za njima.

Krajem leta nesta Slavomir. Nema ga, ne dolazi kod Dimka, a i u kraju ga ne vidjaju. Posle doznam da mu majka zabranila da ide po golubari, te ako ga vidi, ubiće Boga u njega. Tek posle 15-20 gosina on će opet da se uvati golubova i bude dobar golubar, jer je ko dečak imo dobre osnove.

Te zime Dimče mi pokloni prvi par - Krzala i Šešku, a posle još neke, te ja zapatim pun ćumeščić.

S'proleća ujak mi dovede dedu da ga majka vodi po lekarima, jetra mu otekla od rakije.

Ujka Dragoljub je imao golubovi na tavan od štale. Bili su to Prolani - polu divlji pa se hranili po njivama, ali on ih voleo i terao da lete. Vidi on da mi ćumez tesan, pa jedno jutro veli:

-Nadji budak, lopatu i sikiru, pa idemo dol na Dunav da nakupimo pruće, da ti ja napravim ćumez.

I bi tako, odemo... nasečemo pruće i kolje. Pa u dvorište uz šupu on izmeri 2 x 1,6 metara,

te pobi kolje, a onda oplete pruće i ode u vis 1,6 metara, ostavi za vrata, a uz zid šupe diže još višlje, da krov ima pad ka dvorištu. Tako dodjosmo do krova, te i tu se poredjaše deblje motke i oplete plot, te golubarnik dobi Bogami lep oblik. Sutradan odosmo u dno bašte, de on odabra glinovitu zemlju i napravismo blato da Bog sačuva. Od Vasića štale donesmo u dva korita pleve, te se do kolena uvalim gazeći blato i plevu, a ujak krene da malteriše zidove i krov.

Do večeri sve bi gotovo, ali sad izbi problem ćeramida za krov. Čujemo, da kod pijaca ima da se kupi, dobra stara ćeramida i to za male pare, ali mi ih nismo imali. Šta ću, kud ću...pa kod majke da iskoristim njenu radost, što joj otac i brat došli u goste, ali ni ona nema tolike pare, ili ne sme da - da bez oca mi.

Za doručkom, krenu ona, a otac mi ljut, nije voleo golube i golubare, veli dangube i barabe.

-Dobro sine, šta ono pravite... Ja ćutim, a ujak će: “Za sad je golubarnik, a kad mane golube, može biti lepa šupa, no zafalila ni ćeramida da ga dovršimo”.

Tišina, samo se čuju kašike i tanjiri, svi gledamo dole i čekamo šta će otac da mi kaže, no ćuti i on.

Majka se ohrabrila, tu joj otac, pa će: “Dobro sine, oćeš ti nama da obećaš da ćeš ove godine biti dobar djak, pa da ti otac da pare za tu ćeramidu...”

Otac se brecnu i pogleda je ljut, a ona ko to ne vidi i sipa nam poparu u tanjire.

-Oću, velim ja ozbiljno, ko da zakletvu dajem, oću, evo kunem se, ako ne budem odličan, sve mi porušite i dajte me na naj teži zanat.

Opet tajac, otac gleda u tanjir ispred sebe, ko da nešto oće da rastumači...vreme ko da stalo.

I sad se sećam te tišine, tog straha šta će on - otac da kaže.

A onda, ko grom iz vedra neba... očev glas, i...” Pa dobro, eto ti se zakle pred nama. Tu ti deda, ujak, majka i otac, ako ne budeš medju tri najbolja djaka u razredu... sve rušimo, golubova više nema- ma neće smeti ni da se pomenu, a ti ideš kod ciganina potkivača na zanat...”

U isti mah jaću ti... Tako Otac, nek bude tako i hvala ti, te skočim i poljbim ga u ruku, a onda se pred svima tri put prekrstim i izgovorim “Bog mi je svedok...”

Ocu milo, što sam tako siguran u sebe, pa vadi budjelar i daje majci mi pare.

-Kad već kupuju, nek kupe i za šupu, te nek nju prvo prepokriju s'celu ćeramidu, a ono resto nek pokriju to što prave.

I bi tako, ali mukama ne bi kraja. Vrata napravismo od dasaka sa starog ćumeza, te preteče i za pregrade, ali reze, kuke i katanci... nikako da uklopimo sa pare što ni ostale.

U Subotu predveče prenesmo golube u nov ćumez. Oni se uplašili pa prnuli na sve strane...neki grebu po još mokrom malteru, ali ih kukuruz i voda primiriše, te mi se srce ispuni... eto i ja sad imam pravi ćumez, komocijha na pretek.

Jesam, bio sam te godine najbolji djak u razredu, a i posle kad sam pošo na više škole, ma celog životra me pratio taj strah – šta će otac da mi kaže. I posle, na te škole, sve sam mislio da je i to deo te moje zakletve.

Golubovi mi nikada nisu bili, ko drugima, smetnja da učim i radim... Uvek, prvo knjiga i poso, pa tek onda kad odmaram, ja idem kod golubova.

...zapis Dj. Djordjevića – kasacionog suduje

Priča Djure Mišića iz 1907 g.

_________________________

Pre pedeset godina, tamo negde 1855 – 60 god. pa sve do 1870 g. Golubari iz Varoši su se povlačili pred mladima sa Terazija i ovih gore, de bila Fišekdžijska mahala.

Ja sam tada imao oko petnajest godina i sve tamo do tridesete stvari su se menjale. Dorćolci su bili jaki, no ovamo na Terazijama bili su mladi i terali golubove... leteli im isto ko i ovo danas.

Imo bih mnogo njih da pominjem, no to Vama sada ništa nebi značilo, a i ja ih znam više po nadimcima. Ima to u Vojinim zapisima, ali ja hoću da skrenem pažnju sa Dorćola, Savamale i Varoši na Terazisku baru i sve ovamo do izvora - Kragujevačkim putem.

Gore, kod turskog groblja pa smederevskim putem, još se nisu bili namnožili golubari, bilo ih, ali ne ko ovamo. Bilo po okolnim naseljima ti “štalski” i “tavanski” golubari, no za mene oni nisu pravi golubari no ljudi što vole golubove, te ih drže ko napola divlji – slobodnjaci.

Tada su Voja, Bora, Spasoe i još njih dosta učinili da se golubarstvo uljudi i budne zanimljivo. Da se tera i da se to gleda kako lete, jer to malo njih znalo i umelo. Nije samo da ima golubove, no i da to drži kako treba, da ima na koga da se ugledaju.

Od 1870 g. Golubari su se svima popeli na glavu. To se širilo - pričalo... pune kafane, pa opklade, svadje, pesma, ma kažem ti golubari na sve strane. Tako ti već 1890 g. golubari uveliko stižu i ovde na Čuburu, a ima ih i dalje do Mokri Lug, Bulbuder, Hadži Popovac... no najviše od Terazija do Izvora na Slaviji. Već si putem od bare (Slavija) do Vozarevića krsta mogo da vidiš nove kuće i golubarnike, pa ipak pravi i poznati golubari su na Terazijama. Tu su sredjeni golubarnici, složna jata i najbolji rezultati.

Sledeći veliki korak je 1905 g. Golubarsko društvo je uvelo red, te se gledalo kako držiš golubove, prave se lepi drveni golubarnici, golubovi se biraju i zna se kako treba da izgleda i kako da leti.

Naši ne drže golubove ko što su ih Turci držali. Njini golubovi su bili “Tefesi” (brz kape) i nisu leteli no prevrtali te su ih držali zatvorene i puštali samo kad ih vežbaju da se prevrću. Tu ne mislim na bogate Turke što su ih držali po tavanima ili baštama za ukras, no na prave turske golubare sa Izmirci i Duneci. Po baštama su držani Misirci, mnogo lepi sa malim kljunom i ružom na grudima, ali nikakvi letači.

Srbi su uvek i samo držali ove sa ćubama i to jurili da leti gore visoko i što duže. Tako je to bilo onda, tako je i sada, te se dosta novog donelo i otud preko od Ugara, Austrije, Francuske... ali ništa ne vredi, ako nije ćuban što leti u krug i juri u visine. Ali bilo je i onih što su iskvareni, pa neće u vis ili prevrće. Zato se znalo čiji su i koji su čisti Srpski golubovi letači.

Ja sam zido ovu kuću 1874-75 g. Tad sam i prvi drveni ćumez napravio, a ovaj sadanji sam pravio kod tišlera 1890 g.

Ovde sam doneo 3 para starih golubova i onda od Mirka uzeo 2 mlada oba čapari, a od Radovana sam uzo Darčina i 1 pile što mu bilo uteklo. Posle od Karla uzmem Arapa i Beasku i uklonim sve one što sam bio dono iz stare kuće. E, tad su golubi počeli lepo da mi lete, te sam 1890 g. napravio skup i lep veliki golubarnik. Te godine uzmem od Kočijaša par mladi, direktno od krzala, ti znaš kakav je to golub bio. E to je to, dobro bilo je tu... dolazili tudji, ali ostali su samo ovi arapi. Ja se šalim pa kažem:”Bog mi poslo Arapa i Arapku, jer sam dotle držao većinom ovi šareni”.

Nisam ja neki zadrt golubar, no deržim to dok mogu, a ne hvališem se.

Za mene onda od golubara najbolje golubove imao Spasa – dundjer. Od njegovih golubova su ovi mladji na Terazijama napravili naj jače letače. Ja te golubove najbolje znam, a pričalo se i za druge...taj sa Guberevca, pa Švaba dole kod Centrale, pa Jova Marković, Milutin iz Kalemegdanske (Kneza Mihajla) pa matori “Šubara” kod Jankovića komšiluk... bilo puno njih.

Sad su osnovali društvo, pa ćemo videti ko je najbolji. Ja sam znao mnogi dečaci, imali odlične letače - sredili golubove i mobilišu ih i otidne na front i ne vrne se, a i oni što se vrnu, više nisu marili za golubove... požene se, zaposle i nemaj vreme za golubove. Golubar je onaj što od mali nogu pa sve dok ne padne snogu drži golubove, ko ovo ja. Gledam na sastanku društva sve starci i po neki dečak, nema srednje doba, nema ovih od... 20 – 30 godina. Dok se ne smiri i ne stanu ratovi tako će da ni bude, golube drže starci, deca i kljakavi, a zdravi, mladi i lepi ginu na frontu.

Čubura, 1907 god. Mašić Djura - zanatlia

PRIČA čika MITE... iz 1866 godine, a zapisana u SVESCI broj 2

______________________________________________________

Čika Mito, šta ste to hteli važno da mi ispričate. Kažete da ima lagarije, pa ispričajte nam na šta ste to mislili.

E, da... čekaj, ovako... Voja nije bio tu, kad se to dešavalo, a sada piše o tom vremenu i ulepšava, a ja sam svo vreme bio tu u Beograd ili oko Beograda.

Sve počelo kad su Dahie pobile srpske Kneževe i uzele vlast 1801 g. Te su Srbi digli bunu i tek 1806 Karadjordje udje u Beograd. Taman smo pomislili da će dobro biti kad opet Turci navale. Oću da kažem da u vreme od 1806 do 1813 u Beogradu nije bilo golubara no nešto malo podivljalih golubova ovih naših, a i turskih. Oko Beograda i po selima sačuvani su mnogi poznati golubovi, koji će posle da se vrate sa Srbima kući u Beograd, e to sam teo Voji i tebi da kažem.

Kad su Turci utekli, a na Kalemegdan ostale dahie, Srbi pojure u Beograd i grad počne da živi, te i golubarstvo da se opet množi. Ali tada su mnogi “gladni” golubova počeli i da meleze naše sa Turskim Tefesima, što su ostali po krovovima i ulicama.

Bilo malo ovi naših golubova, pa si moro da pariš sa čim stigneš. Leteli su lepo i ti melezi, ali redovno bez ćube i oće da prevrću. Posle, kad se melez vrati na našeg dobiju se ćubani, ali često ostane i neko prevrtanje iza repa što smeta da ide u vis. Eto tako se uvuklo to prevrtanje, ali mnogima se dopao novi izgled tih meleženih ćubana, jer su bili repati i krila im visila. Naši bili mnogo lepi, ali sitniji i šareni... Trobojci, Dvobojani, pa Gimpleri i Srcasti sa krila u jednu a telo u drugu boju. Perje im blješti i sija na suncu ko od zlata.

I kad su se turske vojske vraćale, oni Srbe zanatlije nisu ubijali jer su im trebali, a i ove amaline, radnike i sluge... sve im to trebalo. E tu je medju te zanatlije bilo poznatih golubara. E tako su opstali Pela (Pelagia) i gazda Milutin, a i mnogi drugi golubari.

U vreme Miloša Obrenovića – tamo, koliko se sećam od 1818 – 1839 g. i pored Turske vojske Srbi su naseljavali i širili grad.

Tako već 1840 g. Beograd i okolina su puni ovi naših čistih ćubana letača. Trgovina cveta, te se mnogi obogatiše, ali i dodjoše izbegli Srbi - bogatiji no ikada. Naj veće gazde su stigle iz Preka, Austrije i Rusije.

E tada je doselio i kupio placeve i zido kuće Voja Pavlović, a za njim i kum mu Bora Rus, te tek od tog vremena on može da piše.

Golubove su sačuvali po selima i okolini, te je mali broj bio tih čistih Srpskih Carskih golubova. Tada su doneti, ili tačnije vraćeni i neki iz tih zemalja, de su se ovi naši bogatili, dok smo mi ratovali i ginuli.

E, ovo je važno, kad se Turci vratili posle I-og Ustanka u Beograd, od golubara su ostali samo Pela i Milutin, jer su im uvijalu užad i pravili samare i sedla. Pored njih, koliko ja znam, ostao je još Sima – buregdžija i još 5-6 Srbina golubara nižeg ranga iz redova sirotinje. Tu su i Kupusari, pa Demir – poturica i velim ti najviše još 5-6 Srba. Sve ostalo izbeže i uteče put sela ili preko Save i Dunava.

Sve ti ovo ponavljham zbog Voje, koji je došo – tvrdim, tek 1840 g. a piše o vremenima i golubima kad nije bio tu.

Vidi, ja znam to, Voja je dono njegove golubove iz Šapca.

Borini su čist kupljeni Demirovi arapi.

Ovi Jalijci i Dorćolci su donosili iz okolnih sela, a najviše ispod Avale.

E, sad ima tih pojedinih što su bili podivljali te ih vatali po pijaci, štalama, oko crkve...

Dosta je donošeno tamo od Kotora, Dubrovnika, Zemuna, Sente, ali i iz Kragujevca, Šapca ... svuda de su nekad bili odneti i sačuvani.

Kupusari su dosta tih njinih starih sačuvali po kućama, jer su živeli izvan zidina, a Turci ih nisu dirali... trebao im kupus.

Tako je i Ilija Kovač sačuvao svoje “Dorate”, jer je bio daleko od varoši, a Turcima je trebao kovač na Carskom drumu, te ga nisu dirali.

Tamo iza Belog potoka bili su kudeljari i imali odlične kradene stare beogradske golubove, sve će to posle da se vrati u Beograd i to na velika vrata.

Škembari su imali krčmu na obrenovačkom drumu, tamo u šumi uz Savu. U moćvari, veći deo godine samo po dimu se mogla naći. Turci im nisu mogli ništa, jer za čas preko Save uteknu, a pričalo se da su imali najbolje beogradske letače. Pun tavan golubova, ko sme da udje kad nezna šta ga tamo čeka, jer Škembari su bili ajdučki jataci. Pričalo se da tavan pun golubova i ajduka, golubi guču, a ajduc uz gusle poju.

To oću da ti kažem da se zna gde su sve sačuvani čisti ovi naši golubi i pored Turskih hajki i rušenja Varoši... nisu uspeli da satru Srbe i njine golubove.

Voja ima pravo i dobro opisuje ovo vreme po dolasku u Beograd. On odlično poznaje te stare naše linije i mnogo znači za naše golubarstvo, jer je doneo mnoge novine u držanju i teranju golubova, te mu hvala za sve što je učinio. Ali taj najteži period posle Prvog ustanka i povratka Turaka, ja najbolje znam, jer su Milutin i Pelagija, moji...!

Opet da ponovim, Pela, Milutin i Samardžići su naj čistiji beogradski letači, koji nisu mrdali odavde, te nema sumnji da su ukrštani ili zapuštani.

Kupusarske golubove je sačuvao i isčistio Ilija Kupusar jer ih je jurio da lete i birao najbolje da pati i razmnožio.

Sada vlada uverenje, da treba ukrštati te linije izmedju sebe i da tako dobijeni golubovi najbolje lete. To je Voja proneo glas, da su te čiste linije dugo sparivane u srostvo, te da sada treba ukrstiti jednu sa drugom da se osveže. Ja mislim da to ne valja, jer će jednom tražiti čiste moje ili Peline golubove. Već sada jure za Demirima i Doratima, a kad ih izukrštaju toga više neće biti.

Eto sinko moj, to sam teo, pre no što umrem da vi kažem.

Ovaj moj sin neće da sluša, tera po svom i on bi da ukrsti.

Pa ovi moi golubi, tolike godine su čuvani... tamo još od Amalina Smederevca pa do starog užara Milutina i mog Milutina. Kad je 1817 g. Umro Milutin je zadnje reči reko da mu čuvamo ove golube. A golubovi moji su svi do jednog gazda Milutinovi i to oni najlepši i najbolji letači.

-"Tek pred smrt, Milutin progovori i vide se da je bio i ostao Srbin, da u stvari ništa tursko u njemu ne beše, a svoim golubima je davo imena Car Lazar, Miloš Obilić, Carica Milica... ili je “matori lopov” predosećo da Srbi dolaze, te da je njegovo vreme prošlo. Nikada pre, te svoje priče nije pričo, no eto kad Srbi udariše na kapije, a Turci za kratko vratiše varoš. On je znao da je to samo za kratko, te vrati sve ono što je u sebi krio i prkosno im saopšti, da je on od vajkada samo Srbin".

Mita – čiča Dimitrie, poznati beogradski gazda, od užarije je prešo i na trgovinu, te se još više obogatio, ali o golubovima mora se priznati nije mnogo znao, no čuvao celog života te gazda Milutinove i predao ih sinu koji i nije neki golubar.

Taj gazda Milutin beše srpsko siroče i lopovčić te ga posini neki užar Turčini on se poturči i nasledi tog Turčina i sve njegovoi golubove, koje je više voleo od svog bogatstva.

Eto, to beše zadnja priča čika Dimitrija, koju ja zapisah od reči do reči.

Ja mislim, da su jedino golubovi Steve Samardžića, koje je rasprodao Tanasko Samardžić zvani Amza, bili bolji. Tu je bilo najviše Demirovih čistih Arapa. Priča se da su i Bore Petrovića – Rusa Arapi od Pelagije i od Steve. Za gosn. Jovu Markovića se zna da je bio zainteresovan za Amzine golubove, a i njegovi Arapi dosta sliče Demirima.

Gosn. Voja Pavlović je u svojoj “Hronologiji Srpskih golubova” izmedju ostalog zapiso, da su golubovi Bore Rusa od Steve Samardžije golubova i da to ide ovako...

U leto 1696 g.u Beograd ili tačnije 3-4 kilometra dalje, na kragujevačkom putu (sada kafana Kovač) beše kovač, gde dodje da radi neki Ilija izbego od Novog Pazara. Sa sobom je doneo i neke golubove. Ubrzo se pokaza vrednim, te tu sagradi kućerak i uz njega ćumešče, pa kada ne radi, a on sa golubovima.

Godine 1739 Demir, inače Srbin koji prim tursku veru i poturči se, otkupi te golubove, jer Ilija sa sinovima uteče u Ugarsku.

Godine 1787 otkupi ih gazda Pela i prozva te Arape “Demiri”.

Godine 1807 nasledi ih Steva Samardžija, a 1848 g. Ostadoše u nasledje Tanasku Samardžiću- Amzi, sinu mu, koji ih pod stare dane rasproda, te mnogi dodjoše do tih golubova. Jedan od njih beše i Jova Marković. Zapisom iz 1910 g. Vidimo da je 1870 g. Čika Jova u dva navrata otkupio sve preostale Demire.

Primedba autora (J. Martinović): Danas znamo, da je 1910 g. Čika Jovine Demire dobio Grade Pisar (Mladenović Gradimir) a 1930 g. Od Grade, svo potomstvo Demira u par navrata otkupi Andra Bihel.

I danas se javljaju ti snažni crni i belooki šaranasti-krljušasti Arapi i Crni Tekiri, koji kao po pravilu lete najduže i ne fale.

Beogtad Zapis Djoke Djordjevića - kasacionog sudije

ARAP POREKLOM I IZGLEDOM TIPIČAN PRIMERAK LINIJE " DEMIRA"

YU.I.413. 19. 83. Šampion Beograda 1985 g. Leteo 13 h. 25 ' Pros. Jata 12h.12'

Priča Gosn. Svetomira Popovića – po nadimku - "Sveta Ćora"

__________________________________________________

Danas niko ne pominje Caneta i Škrbu, valjda zato što su bili... kakvi su bili.

Manguparija, te se tukli, vatali tudje i neće da vrate, galamdžije i svadjalice, kockari i sve što ne valja, te su dojadili svima i svi ih mrzeli i sklanjali se.

Medju mladjima bilo njih što su išli kod njih pa čak ih poštovali, nebili od njih dobili nekog dobrog goluba, te nikada nisu bili sami, no u avliju uvek nekog pa čak i lopovi tu dolaze.

Sve je to tačno tako no mene to ne zanima toliko, jer njima golubovi lete bolje no drugima. Neznam čiji su, ali im lete da ima dana da im po 2-3 sleću pred mrak, to znamo mi oko njih. Lete im golubovi, mora da se prizna tu nema šta, a sada čiji su... pa njini, jer kod njih sleću.

Ima tamo Tekir beli, sada mnogo njih priča da je njihov, a leti – ja sam ga gledao, po 7-8 sati, ma i više, da ne računam ono kada "zadjosa" do mraka. Pa Arap sa beo rep, gledam ga tu - nemoš da pogrešiš vidi mu se - jedini ima beo rep, te se lako prati.Taj i Mikan može da potvrdi, još i bolji od Tekira.

Pa Krzal ružni, ima dana kad pred sam mrak sleti. Neću drugi da nabrajam, a pitam ve, ko još ima taki letači.

Ovo ne pričam što njih cenim ili navrćem vodu na njinu vodenicu, no da kažem da se mnogi golubovi i golubari veličaju i o njima piše, a nisu ni prineti ovim letačima, a njih niko ne pominje. Eto, koliko da se zna da negde ima i takvih letača od ove naše rase i da mogu tako da lete ovi naši golubovi kad se podbodu.

Ja sam sa Škrbom pričao, on je malo bolji ko čovek od Caneta, ne zovu ga za džabe "Ludi Cane" i sa njim sam na ratnoj nozi, kako se kaže.

Škrba veli da oni znaju za te golube čiji su jer oni retko izvode svoje, no vataju, ali neće da mi kaže, no jednom veli od ovog, a drugi put od drugog i zavitlava me, a može bit da zna a neće da kaže da ga taj ne traži.

Kad su se takmičili za opkladu Voja Vesković sa Androm i Andri odlično leteli te odno pobedu tog dana, Canetu i Škrbi 4 ili 5 goluba od izjutra sleteli iza 3 sata posle podne – ja gledao svojim očima. Pa ti sad vidi, koliko su leteli Andrini, a koliko njini... a prvak društva te 1932 g.bio koliko se sećam Stanko šnajder sa 4 sati proseka. Šta onda pričamo gde lete golubovi i koje to golubove veličamo i smatramo za najbolje i ti uzimaju velike pare te prodaju svoje golubove na priču, a kad Cane i Škrba prodaju, onda se to ismeva, a taj što kupio letača kojeg gledao kako leti, zadeva se i smatraju ga za budalu.

Ko je sad tu budala da mi Vi kažete?

Ne, nisam ja za to da se vataju golubovi, no da se izvode i teraju, ali od pravih teranih letača, a ne od izvikanih pa posle jao neće da lete.

I te njihove neko naizvodio, a i nezna može bit kake golube ima. Čuva ih pazi, plaši se da ne pogubi.... a Cane uvati tudje pa ne ferma no tera i po kiši i po vetru, baš ga briga... i golub se izvežba brine sam o sebi, a i vidi da se od njega traži da je što duže gor na nebu.

Pa zar nije bolje da se od takog borca izvode mladi no od nekog izvikanog jer mu otac ovaj, stric onaj i sve tako, a on izvodi loše golubove... te fale, te nemaju vis, te kraki i sve tako.

Beograd, 1932 g. Jovan Naumović - "Dilinger"

MILETOV "TRŠLJASTI TEKIR"

____________________________

Pričalo se da nekad, tamo pre rata, bio tako neki golubar tamo kod Tašmajdanskog groblja, koji po ceo dan sedeo uz golubove i vato tudji i prodavao i tero i leteli mu, pričalo se tamo u Male leteli najbolje.

Jednog dana se Lomiću vrati najbolji letač, neznam posle koliko godina, a on nije imao ženku da ga odma spari, te da se nebi vratio tamo gde je bio on otidne kod tog, mislim da ga zvali - Rumun ili Bugarin, te mu veli:

-Daj mi naj jeftiniju ženku, samo da mi drži mužjaka dok mu ne nadjem par. I ovaj mu za neke sitne pare da neku bangavu Čaparku.

Upare se taj Lomićev, beše Tekir i ta Čaparka i nekako mu promakne, te izvedu par mladih. Nauče se ti mladi i počnu da lete, sidju svi mladi, a njih nema... Popodne, priča Lomić ... ja onako pogledam u vis, kad dubi golub, a iznad njega u mrvici još jedan. Ja zaboravio na taj par mladi, pa se pitam čiji li su kad ovak lete. Prodje neko vreme, a ja opet u dvorište, pa iz navike glavu okrenem gore, kad dve mrvice dube u centar... srce mi zaigra, a ond mi proleti... da nisu moji, pa meni fale dva od Tekira, ma nemoguće.

Da, da...bilo je moguće, bili su to tekirčići od tog para.

Taj par je posle izvodio naj jače Lomićeve letače. Pričalo se da lete bolje no i jedan golub u cele Male, ma i dalje u celom Beogradu. Mnogi poznati i imućni golubari kupovali su od Lomića baš te mlade od Tekira i Čaparke bangave, a bili su - "Tršljasti Tekiri".

Ili ovaj slučaj što je Kolaković pričao, to i Toša može da potvrdi.

Mirko (Njemec) nikad nije vatao tudjeg goluba, pa i kad sam sleti u kavez, on se raspita kome fali takvo i takvo mlado, te nosi i vrat. Ako ne nadje vlasnika, a on ga da deci iz kraja.

Jednom se Mirkova žena sa unučicom vraćala sa pijace i vidi unučica neko gedžavo Beašče palo u njihovo dvorište, te ga dete uhvati i zavoli jer belo. Stavlja ga u kutiju od cipela, povija i pokriva krpicama da spava, a pile se izvuče i odgega u golubarnik kod golubova. Neda unučica dedi da ukloni to pile i tako ono osta tu. Do jeseni Beašče se izmitari i posta prelepa Beaska. Upari se sa nekim Mavjanom te Mirko zbog unuke ostavi da izvedu mlade. Da skratim priču, od tog para je Mirko izvodio Beaze koji su nadletali sve njegove golubove.

Toša dodaje,

-Ma i Mavjani od tog para su leteli, može biti i još bolje od Beaza.

Beograd, Leto 1933 g. Iz III - SVESKE I-og Društva golubara Bgd.

SVESKA br. V ..... Zapisano 17.IV.1906 g. Zapisao Dj. Djordjevića – sudija

______________________________________________________________________

Materijal iz - Beogradsko Društvo Golubara 1905 g.

_____________________________________________

U vreme vladavine Obor Kneza Ilije Birčanina (1770 g.) iz grada Kotora doneo je 2 para ćubatih golubova, neki Abram. Kuća i valjara sukna mu behu na Kolubari, a često je putova i trgovao po Bosni i Primorju.

Naj stariji sin mu Mihailo odseli u Split i kasnije tamo odneo 1 ili 2 para od tih očevih golubova. Po njemu će nastati Abramići ili Abramovići, a to mi je lično ispričao jedan od njih Vinko Abramić.

No da se vratim tom Abramu, koji je voleo i držao svoje golubove, te iz Kotora. Kasnije otuda donese još 2 para i izmeša sa njegovima.

Lično je znao Kneza Aleksu Nenadovića, a i Kneza Iliju Birčanina.

Po priči najmladjeg Abramovića ti očevi golubovi su bili Tekiri i to crveni tekiri - Dvobojani, svi ćubani i slobodno su leteli u velike visine da ih okom jedva vidiš. Bilo ih je pun tavan, mož biti i više od stotinu, veli mi on. Svi isti blješte na suncu u bakarnim bojama, a ćubice na glavi, onako gizdavi i nama, što nismo umeli sa njima, bili su lepi. Mi smo najviše voleli da ih gledamo dok se u jatu vijaju medju oblake. Desi se da celo jato otidne u sunce, te ih nemožemo okom pratiti. I svi se odozgo vrnu i ko jedan na našu kuću slete. Kad ih oro ili soko poćera, a oni nestanu, pa opet dodju posle nekog vremena kad opasnost prodje. Bivalo ujesen da ih orlići pojure na krovu, a oni svi šmugnu pod streje i oko kuće i on ode praznih ruku. Dolazili su ljudi da ih gledaju, a mnogi su i kupovali i nosili, bilo tu i ovih iz Beograda.

Kada Turci posekoše oba Kneza (1804 g.) otac mi je već bio sve prodao i utekli smo kod naj starijeg brata u Split (1800 g.). I tad nije išo bez golubova no poneo ti najbolji mislim de beše 8 goluba. Kako je brat već imao nešto tih golubova i ovi se brzo priviknu na novu kuću.

Ubrzo po dolasku otac ni umre, a majka ni u strahu od potere uzme devojačko prezime Jokića. Pričalo se da Turci traže oca, a sa njim i sinove mu, te tako mi promenimo prezime i postanemo Jokići. I drugi su kad uteknu pred Turcima menjali prezimena u nadi da će jednog dana smeti da vrate svoje rodno ime i prezime.

Tako mi Stanko Jokić, dalje ispriča da su se posle bavili trgovinom i išli sve do Šapca, pa se 1832 g. Dosele u Zemun, a potom kad se oslobodi predjoše u Beograd. Tu kupe zemlju i ozidaju kuću na izbrešku odma poviše Pirindžane. Sa sobom je naj stariji brat nosio i njine golubove, ne mnogo, no 7-8 koliko u korpu stane, a ostale ispoklanja. Pričali su nam, da se neki vrate na kuću, pa pošto ih novi vlasnik ne prihvati oni podivljaju i idu u njive da se hrane.

U novoj kući na lepom i prostranom tavanu ko pravljenom za njih, već 1836 g. Bilo ih je pedesetak.

U proleće 1839 g. Brat ih pusti da mogu sami izlaziti i ulaziti kroz jedan mali prozorčić (badžu) te tada mnogo njih se poplaši i ode, a vrati se samo dvaestinu i nauči da izlazi i ulazi, te ti nisu više falili.

Posle upozna Stanko mnoge beogradske domaćine, koji su imali iste i slične take golubove, te pominje čika Voju Pavlovića od Šapca, pa Boru Petrovića, pa Spasu Mladenovića, pa Miloju Stankovića, pa Avrama Avramovića i mnogo njih..

Od Stanka sam saznao da su njihovi golubovi bili i kod sina popa Banića iz Kragujevca. Otac je poklonio Popu Baniću jer je tu kod crkve držao golubove - sin mu. Ti golubovi će posle biti preneti od strane djakona u Smederevo, a kasnije ih u Beograd prenosi neki kamenorezac sa Palilule. Za te kamenorezačeve (pravio spomenike) golubove se svašta pričalo, te da imaju po 2 ćube jednu iznad kljuna i drugu normalnu, pa imaju ružu na grudi i normalnu ćubu...neznam, nisam video, ali sam čuo da kamenorescu odlično lete golubovi.

Kamenorezac ih je zvao Banića golubovi, a pričao je da su staro poreklo od neke kragujevačke crkve od pre 150 – 200 godina.

Dj. Djordjević – sudija Kasacionog suda

UMETAK: Joca Dilinger hvali Žiku Kapunca

_____________________________________

Bio neki Dulić, ne sećam mu se imena jer ga svi zvali Dulić. Držao je golubove iza kafane "Albanija" mislim na staru - " Kod Albanije". Tu je bilo 3-4 golubara, a Dulić imao sve Krzali sa murom na teme glave – ista šara kod svih.

E, za te golubove se pričalo, da lete meraklijski lepo, ali i dugo i visoko. Tada je dugačak let bio svaki let preko 3-4 sati, a visok, kad su u visu laste do bube.

Tu je blizo držo golubove i može bit najbolji golubar u celom Beogradu Spsa Dundjer.

Tako neki Djoka iznenada izbije u prvi plan i odnese pobede na Spasovdan i još neke opklade, pa nasta potera za tim golubima i onda se otkrije, da su ti golubi od Dulića ukrštani sa Dundjerovim. Tog Djoku je tuko- pobedio Loša sa Terazija za Spasovdan naredne godine.

Pričalo se da su prvi golubovi Žike Kapunca bili ti Krzali, pa se išlo dalje, da su njegovi Kara-naudiani potomci tih Krzala i neke Naudice iz Saborne Crkve.

Ali, za Žikine golubove ima najmanje na stotinu priča o njinom poreklu. Išlo se dotle da su doneti iz Belgije, Francuske, Holandije...Bog te pita odakle sve nisu vukli poreklo. Jedino što se zna za sigurno je da je Naudicu uhvatio ko pile na zvoniku Crkve, naučio je i terao te mu letela još onda 8 – 9 – 10 sati, a tada Žika bio dečkić (priča čika Joca). Tad je ko dečak u porti i dole do Save čuvao koze, ovce i konje, a golub nije mogo da mu promakne. Tako primeti goluba kako poleće i ide sam u veliki vis, te iza podneva sleće na zvonik crkve. Jedne noći se ispenje i sa "beračem" je uvati, bilo je to pile Naudica, koja će posle da naizvodi naj jače letače i priplodne golubove... o kojima se i danas, sa poštovanjem priča čika Joca, a to je bilo... još 1880 – 1918 godine.

UMETAK: Carske Ptice "Arhangeli"

_______________________________

Gsn. Voja Pavlović je pričao i pisao, da su nekada davno od Prizrena preneti neki golubovi u Pećku patrijaršiju, kada ova otvorena. Sveštenstvo ih je zvalo Arhangeli – crkveni golubovi, a tvrdili su opet, da im ih je poklonio Car Dušan. Pop Dimitrije je opet proučavajući te "Arhangele" tvrdio da su doneti od Raške i Manstira sa Ibra, te da otuda vuku poreklo još od Kraljice Jelene. On dalje piše, da su iz isg manastira Gradac na Ibru, nošeni i na Cetinje, a otud za Kotor i tamo dalje obalom.

Ima tu mnogo priča o tim golubovima od Manastira sa Ibra. Carica Jelena je volela golubove i cveće – jorgovane. Danas ruševine i ostaci Graca osim izbledelih freski de se vide i golubovi ne nude odgovore u vezi "Arhangela", ali jorgovana još uvek ima na hiljade u "Dolini jorgovana" ... tu kod Gradca.

Voja je negde u nekim zapisima čitao da je u ono vreme na dvoru Carice Jelene bilo više od 1.000 golubova i svi isti - "Srpski Carski Ćubani". Odatle su prezentovani manastirima gde su čuvani i zvani Arhangeli. Ima to sve na široko opisano u knjizi Voje Pavlovića. Tu se izmedju ostalog, piše da je crkva poklanjala po 2-3 i više, ta goluba bogatim i važnim ljudima, koji su je darivali poklonima i novčanom pomoći. Tako su ti golubovi stizali u gradove, pa navodi primere iz Beograda, Kotora, Dubrovnika, Zemuna, Sente... pa sve do Budima i Pešte.

Beogradsk, 1906 g. Zapisivao: Dj. Djordjević – kas. Sudija

Priča Mile Lomić 1932 g. PRIČA O Pavlović Luki – Lunetu

______________________________________________________

Pavlović Luka zvani "Lune" nije rod Pavlović Voji, niti ima veze sa Lunetom koji pogibe junački 1916 na Kajmakčalanu pod komandom Vojina Popovića – Vojvode Vuka.

Znači, Pavlović Luka od golubara zvan Lune, beše gospodin sa visokim školama, izuzetno imućan i blizak Knezu, a golubove je voleo te se za njega nemože reći - "golubar"no ljubitelj golubova.

Lomić piše: Pavlović Luka je koliko znam dalji rod, ma da mnogi tvrde da i nije rod već prezimenjak Pavlovića golubara.

Bio je omiljen medju golubare u gradu jer im je pomagao i štitio ih, a po kafanama čašćavo i zadirkivao. Karlo kaže: "Ja sam bežao od Lunete kad udje u kavanu, jer se s'nama tako zadirkivo, da nemoš u momentu da se setiš da mu odgovoriš, pa ti se svi smeju. Mene je nešto poštovao pa i voleo i uvek se raspitivo za golubove - imal nešto novo..."

U dvorištu kuće u ul. Kralja Petra bio je i mali, ali lep golubarnik – ko za ukras, tu odmah ispod "Srpske Krune". Kad otvori golubarnik svi izleću i formira se jato pa u vis. Ostali guču, lokuju i ulepšavaju vrt.

Pričalo se da Lune voli da uhvati tudjeg, da uživa kada mu jato dobro leti, ali bez milosti ubije svakog koji zabušava ili neće da leti.

Lune voli golubove, juri za ženama i devojkama ide po kafanama i uvek veseo... smeje se, a cenjen gospodin. Ja sve to isto radim, a niko me ne ceni smeje se Mile Lomić.

"Neznam što pričam o Lunetu, ali mu se divim. Završio škole, nosi lepa odela, ume da svira i peva... lep, mlad pa devojke lude za njim, a golubovi... kad stigne kod njih.

Ali Lune ima i onu tamnu stranu, voli da se pobije i to mu nevalja, ubiće ga neko. Prave mu zasede, ali on mlad i brz, pa utekne, no ako se ne smiri otići će mu glava... mnogi ga mrze. Bolje bi mu bilo da sedi pored golubova ili da se zaposli i okući". To je o njemu napisao dalji rodjak Slobodan Pavlović.

Godine 1910 se dogodi, da taj gospodin Lune, potera golubove da se takmiči i na njega niko nije računao, a on potera i to 7 goluba i budne najbolji po rezultatu - seća se Mile Lomić.

Ja mu nisam bio odredjen da pazim kako mu lete golubovi, mislim ko sudija, no sam tuda prolazio i navratim da vidim šta je bilo, kad ljudi sede i gledaju u nebo, a Lune se smeje i zove: "Ajde unutra Mile Lomiću, bolje da Vas više bude, da vidite kada i kako sleću moji golubovi..." a bilo ih je puno – Živan, Rade, Srba, i još ovi mladji - puno ispod venjka.

Bilo Bogami iza 9 sati, a jato visoko jedva se vide. Tek oko podne prvi slete, a i ostali posle... tek najbolje mu leteli i odnese pobedu. Tu sam prvi put pio čisto nemačko pivo i mogu Vam reći mnogo lepo.

Kad su mu sleteli ovi takmičarski, pusti on ostale... bilo ih još desetak. Gledam ih... znaš kakvi Arapi i Tekiri, izvili se na prste pa gledaju u Luneta, svaki njegov pokret prate, ko da ga se boje... ma ko zapete puške.

Ma i ovi što sleteli još orni, ko da su mogli i više da lete. Uleću u ćumez i svaki na svoje mesto. Kažem ti, zaveo red, plaše ga se golubovi. Lepi golubovi, ali nisu nekako ujednačeni, ko da vuku iz više golubarnika, a on na to veli: "Na nebo se ujednače..." i stvarno, jato mu leti svi ko jedan.

Mile Lomić VII- SVESKA II-Deo iz 1932 god.

_________________________________________

Mislim da je to bilo 1907 g. Ja i Bora moler kod Žike Kapunca. Poslali ne ovi iz društva da pazimo kako mu golubovi lete ili kako se sada kaže da budemo sudije.

Tog dana je puštalo golubove još desetak njih.

Onda se dolazilo u 4 sati i 30 minuta – u pola pet...da kažem, ispred kafane "Žagubica" mogo si i ranije, ali nije smelo kasnije.

Tu pretsednik pročita ko gde ide i svaki potpiše da je čuo i da će da ide. Ako ne ode ili nešto ne uradi kako treba leti iz društva.

Tačno u 5 sati se kreće od kafane i sve po 2 idemo kući kod onoga koji se takmiči. Ja i Bora stigosmo prečicom oko pola šest dole kod Žike (sada Hotel "Palas").

Kako Žika od rata ne drži više golubove, da vam objasnim gde je to bilo. Dole kod pumpe za gas kod Saborne crkve gde se zida sada hotel, e tu mu pre rata bila kuća i dvorište.

Onda mu dobro leteli, ali i drugima, te nie bio planiran medju prvih 3-4 da pobedi.

S'nama pošli još dvoje- troje golubara iz tog kraja, ako ih pusti da mu gledaju golubove.

Kod njega zatekosmo Stankovića i još neke - valjda mušterije.

U 6 sati, tačno po mom satu, on potera 5 goluba, koliko se sećam 2 Kara-naudiana, 1 Tekir i 2 Naudice. Ja zapamtim, 2 belokrila i 3 duz, da lakše pratim.

Golubi se odma vezaše i krenuše za vis. Tu kod njega nije još osvetlilo, pa jato stade u jedan vis, ko zaigravaju se – nešto ih ko plaši, a onda se otud od crkve probi sunce i osvetli nas, te jato nekako radosno krenu u vis. Idu sve ka suncu, pa ih sve teže pratiti - bije nas u oči, ali jato - svi ko jedan, vezali se ko kupinica. I nebi za dugo, te se pogubiše u vis i niko ih više ne nadje.

Oko 10 sati sestra mu iznese sir i kajmak da prezalogajimo, a on krišom ponudi rakiju ko hoće. Taman kad sestra pokupi sudove i podje po kafu, kad neko povika... evo ih! Evo svi 5 dva špic i tri cela.

Nije lako naći ih, još su visoko, te tek kad naidjoše na jedan beli oblak ja ih ugledam... jesu, mora bit da su oni... izgleda da su dva špicasta, a ova tri klot.

Oblak se istopi, a i jato sa njim, te i pored 10-15 pari očiju niko ih ne nadje.

Kada udari sat na tornju, ja ustadoh da protegnem noge. Čujem nekog veli - podne, izguraše već 6 sati. To me štrecnu - veliko vreme, te se smestim uza zid komšije u lad, pa počnem da špartam nebom. U jednom momentu učini mi se da nešto blesnu i u povratku pogleda ugledam jato, kao kroz zamagljene cvikere, jedva ih vidim. Samo što sam mrdnuo, jato se izgubi i više ništa nije pomagalo.

Počeli ljudi da se okupljaju na ulici, većinom ovi što su bili kod drugih u komisie, te tamo golubovi popadali i došli da gledaju Žikine. Pročulo se gradom da Žiki lete golubovi.

I otud se začu: "Eno ih... eno idu ivicom belog oblčka... tamo ka krčmi bre, kako ne vidite..."

Naravno, ubrzo ih svi nadjosmo, milina da gledaš, jato se ukopalo u mesto, po ritmu vidi se da nema vetra te se čepe, ko odmaraju. Medju ovima na ulici poče svadja oko nekih, jutros prekinutih utakmica , pa umalo da se pobiju, te Stanković ustade i ode medju njih da ih svojim autoritetom primiri, da se Žikine komšije ne pobune.

Tako "čepeći" se jato poče da popušta, ali ne izadjoše iz kruga dvorišta. Beše već velika vrućina, te se umismo ladnom vodom.

Oko jedan, jato popustilo do srednjeg visa, te se 2 odvojiše i polako vidi se idu dole da "poljube" krov. Trojka se ponovo vrati u vis, ali ne zadugo, oko 2 sata padoše još 2, a Naudica se izdvoji u kontra krug i ko da je to zbuni ubrza let i beži u vis. Gore u visu, lepo je vidim "raščepila se" stoji u mesto. Tako tim mirnim pipajućim letom u malim krugovima, ona poče da popušta , ali malo po malo, tako da pažljivi posmatrač jedva uoči.

Sletela je nešto posle 3 sati, te objaviše, da je dobro preletela 9 sati leta.

Za mene opet, to je bio najlepši let, koji sam ikada gledao, te mi dužina leta i nije bila toliko važna.

Te godine (1907) Žika je odneo pobedu, mislim za 2 ili 3 sati više od drugog, a on je bio Milan Stanisavljević "Tišler" sa Čubure !

To je... kada dobar golub dodje u ruke dobrog golubara. Tu je bilo svega 20-30 golubova, ali svi isti kalup, a u boji Naudijan, Karudijan i po neki bakarasti Tekir. Mnogo lepi golubovi, ni mali ni veliki, no skladni nekako zmijasti.

E, kako sam tada u sebi želeo da imam jedan par tih Žikinih...

Mile Lomić iz I-og Društva golubara

PRIČE IZ Kafane "KIKEVAC"......... Priča br. 1

_________________________________________

PANTA – Pantelija, mislim da mu prezime beše Marković, bio je trgovac sa štofovima i platnima, a imao je 4-5 radnjice – male, ali pune robe.

Golubove je držao u staroj kući, koja je posle srušena i tu je sazidana zgrada Hipotekarne banke, pedesetak metara od Velike pijace.

Bio je manji rastom, ali "živa vatra". Kao mlad često je bio sa golubarima, a posle se otudjio, te tek pod stare dane kad su posao preuzeli sinovi, on se opet vratio golubovima.

Ja ga pamtim iz tog vremena, tačnije tamo, od 1890 pa do 1910 g. kada je i preminuo.

Bio je dosta oronuo od astme, a i kuk ga boleo, te iz avlije nije izlazio tih 20 godina. Većinu vremena provodio je pored ćumeza, da počisti, da narani, da napoji i potera neko mlado – da nauči krov... baš je golubario.

Tada je tu u kraju bilo puno golubara, a već su se pročuli ovi sa Terazija pa i oni sa Smederevskog puta.

Kako je bio gazda, a i poznat trgovac, stalno su mu dolazili gosti, a medju njima i vidjeni beogradjani.

Ja sam često obilazio čika Pantu i odlično mu poznavao golubove, te sam zato i odlučio da o njemu pričam.

Nosio je crnu šubaru i kožuh bez rukava i leti i zimi.

Leti bi imao lanenu košulju i kožuh, a zimi crni vuneni džemper i isti taj jagnjeći kožuh.

Golubovi su bili "starinski" – krupni i za ono vreme vrlo ružni. Imao je crne Tekire u duz boji i neki – neki crn Bakarac sa ziftanim kljunom. Ustvari svi su mu golubovi imali taj "ziftani" kljun i dugačak vrat, a Bogami i noge dugačke - sve "nogonje". Isti ko što sada drže ovi iz Prokopa i Košutnjaka – Kovnica.

Slične, posle imao Zarije Muta, a sada ih ima Steva Hrnčević.

Pričalo se..." To su sve golubovi barem "na pola" od Spase Dundjera, a druga polovina, od deda Rajinog Tekira, a to je išlo preko golubova Milutina iz Knez Mihajlove (Kalemegdanska ulica)". To su bili izuzetni letači specijalci za duge letove. Mužjaci su znali da izleću po 8-9 sati, a ženke su bile mnogo slabije tako da su letele tu do 4 sati.

Bilo je kod deda Pantelije 3-4 ta Tekira, pa su često po lepom danu preletali 2-3 sati posle podne ! Odlični golubovi, letači i vislije, samo malo brži na letu. Istini za volju, deda Panta ih je ko mlade čuvao, te ih ne istera na vreme no se uleže, pa posle dugo "štipaju" dok se ne isteraju.

Često ih je nosio "oblak" te su falili pa ako ih na vreme ne iseče sigurno će mu faliti. Nisu znali da obore – smanje let, no i dalje drže te duge letove, te se "isposte" olakšaju i "oblak" (vazdušne struje Sever-Jug) ih odnese.

Mnogo kasnije slične golubove su imali Pišta-moler, Velja i Žorža - Kineza. Bilo je još na neka mesta, ali neću da se zamerim. U ono vreme su ti golubovi mahom bili na Dorćolu, ali niko nije znao pouzdano otkud Panteliji ti golubovi. On je ponavljo da mu liče na Demire, a nisu Demiri, liče na Milutinove, a nisu ni ti, no rasa za sebe. Bili su isti, samo ćube različite. Jedan ima šiljatu, drugi kocka, a treći nakrivo. Kod ženki opet šiljata, kocka i široka.

Onda... bude Tekir crni, a kada mu krilo razvučeš perje iznutra ko krv crveno.

Matori Tekir je imao šiljatu ćubu, sin mu lepu užu kocku, a unuk krivoćub nadesno. Matori tekir je po priči znao ponekad, da izleti i 9-10 sati, sin je leteo 8-9 sati, ali češće, a unuka sam gledao u špicu sezone silazio je 4-5 puta zaredom na 10-11 sati.

Kada je umro, sve golubove otkupe ortački Zoran iz Centrale, a živeo je u ul. Koče Kapetana br. 15 i drug mu, koji je golubove držao negde sakriveno, te se nije znalo koje i gde.

Oboje nikada ništa nisu pokazali. Kod Zorana je teško bilo naučiti i skrpiti jato od 3 goluba te je sve golubove držao posečene i uglavnom zatvorene, tako da je bilo žalosno videti šta bi od Pantinih letača. Medjutim, kome god je dao koje pile, taj ih je do neba hvalio, zato su Zoranu 4-5 puta obijali ćumez i srećom na vreme bi primetio, tako da je ostajao samo bez 5-6 goluba.

Kada je preminuo, iste večeri su obili ćumez i sve odneli, a žena mu vele... zahvali se Bogu što ih odneše!

Ja i danas mogu da prepoznam te deda Pantine, čim ga vidim ja znam, to je od Pantini... vuče se to.

PRIČA Br. 2

____________

Meni je baš deda Panta pričao za tog "Japanca" kako ga zvali, jer je bio crn, a oči male iskošene, veli baš liči na Japanca.

Golubove je držao izmedju Skadarlije i Pivare Vajfert. Imap je 10-15 goluba po liku i izgledi isti ko svi ti iz tog kraja. Medjutim, njegovi su bili, kad ih malo bolje upoznaš sitniji, niski na noge, manje okrugle glave i široke ćube – skoro slepljene. Može se slobodno reći ružni golubovi !

Leteli su 3-4 sati, a pojedini retko izlete i 5 sati. Pa šta je tu interesantno...da mi sada pričamo i ova deca slušaju o tom Japancu i tim ružnim golubima ?!

E, pa ovako. Leteli su mirno, uvek isti ritam, skoro ko mašine. Držali su vojnički precizno jato i uvek, ama baš uvek odlazili u priznat vis i tu provodili veći deo leta. Čak iako uzmeš samo 1 pile od Japanca, naučiš ga sa svojim golubovima koji neće da lete niti da idu u vis, ono će uvek otići u vis, i ako treba, samo izleteti tih svojih 3-4 sati.

Isto tako, ako Japančev golub leti u jatu 5-6 vrhunskih letača, on će im nametnuti svoj spori rutam, otići će sa njima u vis, ali na 4-5 sati leta ostaviće ih i u malim krugovima, sporo u istom ritmu sleteće na krov. Nikada ne dozvole da se premore no odmorni silaze, te iako ih kobac pojuri sa lakoćim uteknu.

E, to je ono zbog čega su Japančevi golubovi "kratkog leta" odneli niz pobeda i to sa prosecima 3 – 4 - 4,30 sati.

Nikada nijedan nije falio iz visa. Čak ni mačke ih nisu mogle da uvate, a desi se... da mu po nekoga ukradu i taj se za par meseci, obavezno vrati. Znači garantovano, Japancu nikada ni jedan golub nije falio, ukoliko ne ugine od starosti. Ima čitav niz golubara koji su uzeli po 1-2 goluba od Japanca i godinama su se zadržali sve dok ih nisu otstranili ili uginuli od starosti.

Primeri: Jednošpica Tekirica kod Mihe Mihajlovića, živela je 5 godina i to terana iz dana u dan. Posle je poklonio Jovi i on je lako preuči, jer je odlazila kod Mihe, a tamo više nije bilo kaveza i golubova, te se vrati iz Zetske ulice u Zorinu ulicu i tu ostane sledećih 9 godina, terana barem 60 puta godišnje. Onda je Jova pokloni Miši na Karaburmu gde se upari i neterana nauči sama kuću, te obuči svog mužjaka i mlade da lete, pa Miša nije verovao kad vidi jato os 4 goluba leti visoko iznad kuće.

Toliko je zavoleo da su ga golubari izbegavali da ih ne gnjavi sa Tekiricom. Tuko je kobac desetak puta i uvek mu utekne, nikada bolestna, pa i kada je Miša bio u apse, ona se sama snalazila i hranila, pa kada se posle 2 godine vratio i zatekao je suze su mu lile niz lice. Uginula je sa 20 godina starosti. Znam, vi sada ne verujete... jer se veruje da golub živi 10 -14 godina, a eto pitajte ljude za nju se sve tačno zna, živela je 20 godina !

Primer: Kod Paje je bila Japančeva duz bakarasta Tekirica. Letela 3-4 sata, ali što se kaže "školski" let.. Uzeo je ko pile i terao desetak godina. Uvek vata vis, leti kako treba, al' ništa nemože da je zadrži da preleti 5 sati. Kopci je tukli bezbroj puta, jer tamo kod Dunava iz Preka svaki dan nešto odnesu... njoj ni perce ne fali.

Ja se zapalim na tu priču i tražim je, on se koleba, pa mi je u trampu za špic arapa točkaša da. Skontamo... kad je uzeo i... ona, Bogami stara 12 godina. Ja se zainatio i medju golube donesm ženku "Baba"- sam je zvao.

Očupam je i krila rastu, gledam je na krovu, ona vežba – poleće krug, dva i polako diže, te jedan dan krenu sa jatom i ode u vis. Svi sidjoše nje nema. Čekam da mi Paja javi, ali on zatvorio ćumez i otišao sa ženom u selo u rodbine, golubove hrani majka mu, te ja ne budem lenj i odem da vidim jeli Tekirica tamo. Gledam nigde je nema, majka veli " bivalo tu 1 ili 2 goluba, ali Pavle mi reko da ne puštam golubove napolje niti spolja ".

Šta ću ja put pod noge pa kući, kad tam... ona na krovu, vratila se, treći-četvrti dan! Stvarno, to mi se nije dešavalo, te počnem da teram golubicu staru 12 godina, a ja to godište ni u priplodu nisam imao.

Teram je ja i ona leti... leti 2-3-4 sati, ali milina da je gledaš. Ko leptirić u mailm krugovima bez žurbe ide u vis, gore izleti svojih 2-3 sati i evo je isim ritmom, polako dole.

Ljudi su nezahvalni... pa tako i ja, sa 15 godina poklonim je sinu mlekarke iz Veliko Selo i zaboravim na nju.

Posle 10-15 godina na pijaci sretnem tog sina mlekarice i popričamo, tek će ti on o mladima od moje Tekirice.

Kakva bre Tekirica... i setim se "Babe" - Japančeve... pa čekaj čoveče nije valjda izvodila mlade pa imala je 15 godina!

"Jeste, kako nije... izvela mi sigurno desetak mladi, pa ti golubi sad držim, veli on i smeje se što sam oči razrogačio. Preučio sam je... ustvari sama se preučila i izvodila po 3-4 mlada godišnje. Svi pametni ko ona i letu mlogo lepo. Jurili je kopci, mačke , lovci... i ona sve to pregura. Dugo... dugo živela sigurno još 5-6 godine i u zimu nadjem je u pregradu ukočila se mrtva, te je saranim duboko tamo u baštu".

Ima još primera o tim Japančevim tekiricama, ali ono glavno ja vam ispričah, a da...sad se setih. Taj "Japanac" Miša se zvao.

Oni su bili Čokalije, otud od Skoplja i otac mu je radio u poslastičarnici kod Italijana. Miša Japanac je bio siroma, ali ne baraba ili lopov, te su ga svi voleli i nudili mu posao, te je i neke zanate izučio. Kad su mu otac i majka ostarili i otišli tamo u Makedoniju, njemu ostave kućerak i plac, te on otvori radnju za ratluk, šećerleme i ćeten alvu. Težak posao, ali se i zaradi. Tada je golubove zabatalio, te ih većinu pod starec dane da Mihi Mihajloviću - Dorćolcu.

Miha je dobro poznavao te golubove i cenio ih je, a za njima su bile i mnoge pobede na takmičenjima. Bio je već u penziji i ti su mu golubovi odgovarali, te ih je rado preuzeo, ali djavo mu nije davao mira, te ih je ukrštao sa njegovim tim "stolarskim" što lete, a nikada ne naprave vreme jer baš kada trebaju, oni ne sidju. I retko su se podudarili, te je malo tih znalo i da leti i da sidje na veliko vreme, no se "šaralo" većinom loše po Mihu. Neznam šta bi sa Mihinim golubima, kad on umre od srčani udar u avliji kod česme u 83 godini života. Bio sam mu na saranu "Bog duši da mu oprosti"!

III-SVESKA Zapis br. 3.... PRIČA TANASKA SAMARDŽIĆA

_____________________________________________________

Svaka moja priča ima pisanu potvrdu, a sve sam nasledio... golubove i njino poreklo zapisano.

Po Milutinovoj priči, on i čiča Pelagia-Pela, su ove golubove, pokupili da kazne nekog Turčina -Potutice, koji je voleo i držao ove naše Srpske golubove, a oteo ih od nekoga Srbina što doselio otuda od Smedereva i sa sobom doneo 2 para svojih golubova.

Bili su, pričalo se toliko lepi i tako leteli, da im Turčin nije mogao odoleti, no ubi tog Srbina i uze mu golubove.

Dirnuti tom pričom, posle mnogo godina, tada mladi Milutin i Pela pokradu sve golubove tom Turčinu. Po njihovom kazivanju to se odigralo tamo 1756 g.

Bili su mladi i ludi, te kada Turčin ode u vojnu sa Švabama, ovi se popnu na tavan, i pokupe

samo te amalinove - Srpske, sa ćubom na glavi.

Steva je došao u Beograd baš kad Dahije udariše zulum, te se sa Pazara ne vrati kući, tamo u selo pod Avalom, već prihvati ponudu ostarilog Pele da mu pomaže u radnji. Kako je znao turski Pela ga obuče po turski i sakrije u radnju da mu radi.

Steva je i kod kuće imao nekoliko golubova, te kada ugleda gazdine, ovaj ga nemogaše skloniti od njih.

Onako mlad i pametan Steva brzo izuči zanat i poštenjem zaradi kod gazda Pele poverenje, te ga ovaj posini i dade mu ime Selim, govoreći mu: "Trebaće ti to ako se Turci ijopet vrnu".

Po zapisu Steva je kod gazda Pele počeo da radi 1800 g. a već 1806 g. Preuzeo da brine o svim gazda Pelinim golubima i uselio da živi tu u kuću.

Brzo se pročulo da Selim kako ga Turci poznavahu ili Stevan, kako ga Srbi zvahu, pravi najbolja sedla i samare, da pravi čak i bolje no i Pela što ume, te se srpski junaci sjatiše oko njegove radnje, a Turci ih za Stanbol slahu.

Tako je upoznao i gazda Milutina, koji je imao užarsku radnju odmah ispod njine, a glavna mu beše iznad Begove džamije, te je tamo sedeo i nadgledao posao,

No da se vrnem deda Stevi. On je te golubove držao na 3-4 mesta. Kada su Srbi u varoši, on jedan broj odnese kući u selo, druge je držao na tavanu kuće, a 10 – 15 u ćumez u dvorištu radionice.

Tada je moj pokojni otac imao 15-16 godina, jer je rodjen 1799 g. i ostao kod majke u selo. Kada se Turci vratiše i ugušiše ustanak, posekoše sve što nadjoše, te tako mu i majku ubiše, a on osta sam, te dojaviše deda Stevi ili Selimu sada i on ga dovede kod sebe u Beograd, tamo 1814 godine s'proleća.

Otac mi slabo znao svog oca i teško se privikavao na varoš, a majku i pokolj nije mogao da zaboravi i za sve je krivio deda Stevu, te golubove nije hteo da pogleda i deda ga oženi čim Miloš učini da se Srbi mogu ženiti.

Majka mi beše ćerka nekog skeladžije na Savi koji je bio dobar sa Pelom i Stevom, te se ja rodim 1820 g. I kako vele, čim sam na noge stao a ja pravo u ćumez.

Deda Steva me je mnogo voleo i stalno sam mu u krilu bio i sa njim gledao golubove.

Deda Steva umre 1848 g.i svu imovinu u varoši ostavi meni, a ocu zemlju i kuće u selu. Tako sam ja došao do dedinih golubova, ma da sam ih ja i pre toga pazio i hranio.

Deda me je amanetom zadužio da te golubove što više poklanjam srpskim golubarima, jer su to njihovi golubovi – stari srpski, a on ih je samo sačuvao.

Već ko dečko dobro sam poznavao naš zanat, ali i golubove. Za svakog goluba mi je ispričao poreklo i šta su mu odlike i vrednosti, to je ponovio stotinu puta, a sve da ne zaboravim.

Najviše je cenio Trobojce, pa tek onda Demire. A bilo je da mi pokjaže na nekog starog nozdrvavog Demira i kaže: "To je najbolji golub, kojeg je ikada Bog čoveku dao"!

Deda je ko što rekoh, te golubove dobio od gazda Pelagije. On je dedi ispriča sve o tim golubovima, a ovaj mi preneo da zapišem, da se nemora više učiti na pamet.

Pela je imao svoje beogradske- "Srpske Carske" tice, ali se obradovao amalinovim koje su on i Milutin pokupili Turčinu. Tu je bilo Tekira i Trobojana svi sa ćubama i odskakali su od turskih tefesa prevrtača duneka i izmiraca, lepotom, gizdavošću i carskom krunom na glavi.

Tamo 1787 g. kako je zapisano, ponudi mu Demir i on otkupi 10 Arapa – "Demira" jer je ovaj iako star sa sinovima utekao za Carigrad. Kasnije je Milutin čuo da su tu bila i 4 crna Tekira, a nezna se tačno gde su otišli ostali Demiri.

Uzgred Demir i niije bio Turčin no se Poturčio silom, te se pričalo da je uteko sa sinovima preko Save u Zemun, a ne u Stambol. Pričalo se da je i tamo poneo 2 – 3 para tih golubova.

Deda je govorio da najboljhe golubove ima neki Ilija Kovač sa Kragujevačkog puta, tamo u šumi. Ti Demiri su jedini golubovi koje je Pela ikada platio.

Milutinovi golubovi su ko i sve ostali ostali deda Miti. On mu je bio rodjak te ga preuzme nauči zanatu i ovaj ga nasledi

Poreklo Milutinovih golubova je prvo istražio i opisao čika Voja, jer je bilo na Turskom, a zapisao je sam Milutin. On je bio Srbin, ali govorio je i pisao turski.

Milutin je bio opsednut pričom o Srbinu od Smedereva, koji je radio amalski posao, ali golubovi su mu bili sve. Bila je to lepa pesma i pojala se uz gusle, te se Milutin zaljubi u tu pesmu i zakle na osvetu.

Pesma veli da je mladi Srbin na ledjima doneo dve torbe ili korpe u jednoj 2 para prelepih ćubana što im perje sija na suncu i mesecu da ih u stvari i nemožeš videti. Danju je radio, a noću bi pustio golubove da lete po mesčini, dok im je on navodno tiho pevao neku tužbalicu. Turci to vide i ispričaju Agi, te ovaj naredi da mu te golubove donesu.

Ovi ubiju amalina, poruše kućerak i odnesu golubove. Narod sutradan sahrani Srbina i na zidinama grada iznad groba ispišu veliki beli krst.

Bila je to pesma bunta protiv Turaka i mnogi su se na njoj zaricali na osvetu, a Milutin i izvede tu osvetu i vrati Srbima otete golubove.

On je zapisao da se to zbilo 1688 g. Kada su Austrijanci zauzeli varoš, te su Srbi mogli da se svete. Tada je Milutin mogao imati 15-16 godina, pa bi bio rodjen 1673 ili koju godinu pre. Kada se Turci vratiše, on se zaposli kod Jusufa te nauči užarski zanat i turski jezik i pismo.

Već 1718 beograd zauzimaju Austrijanci, a Milutin bi mogao imati tih 45 godina, kako je zapisao. Tada je preuzeo posao i imovinu i opet bio Srbin i gazda, kako piše.

Medjutim, već 1738 vraćaju se Turci, a Milutinu je 65 godina. Turci ga kažnjavaju i on ostaje bez većine imovine , a i goludove mu prepoloviše.

Godine 1753 Milutin umire u 80-toj godini. Te iste godine ubiše i Škembara...

To je priča Milutina - užara... Poturice i Srbina.

Drugi Milutin, zvani "Gazda Milutin" je prijatelj Pelagijin i priča se da su oni 1756 pokrali tom Omer begu golubove. Zatim u tim zapisima piše da je 1811 g. Milutin poznat kao gazda Milutin imao 74 godine, te ispada da je rodjen 1737 g. Tu piše, da je Pela imao kožaru u selu "pod" ili na Avali.

Godine 1817 gazda milutin je umro u 80 god. Života isto kao i prvi Milutin- užar. Njega nasledjuje Dimitrije – Mita, koji je umro pored golubova 1867 g.

E, posle se sve razjasnilo, kada je taj tekst preveo sudski prevoduioc u Kasacionom sudu.

Pa nije kao što Amza priča, da je prvi opisani Milutin Turčin odnosno Poturica "gazda Milutin"... kojeg je Milutin nasledio. Zbrku pravi isto ime, a dva čoveka te ih mešaju..

Ispalo je, da je čika Voja pogrešno preveo reč ispred imena i izostavio je ... "gazda Milutinov" Znači prvi Milutin - užar je ustvari gazda Milutinov , a ne "gazda" Milutin. Znači drugi Milutin je "gazda"...onaj rodjen 1737 a umro 1817 godine. Njegov gazda je Milutin - užar rodjen 1673 a umro 1753 godine, što znači da je pravi Milutin imao 16 godina, kada jenjegov gazda, Milutin...umro!

Ovo je sudski prevod i dato tuumačenje.

Takodje se iz prevoda vidi da je prvi Milutin "poturica" dobio Tursko ime koje u spisu krije, a usvojenog srpskog dečaka bez imena naziva svojim – Milutin.

To nije bila retkost da su onda imućni Srbi uzimali i tursko ime kako bi opstali medju Turcima, znali su njihov jezik i pismo, ali tajno su radili i za Srbe, jer ih ovi nisu dirali, kada sa Austrijancima zauzmu Beograd.

Djordje Dordjević –" Djoka" - kasacioni sudija

Zapis: Ljubomir Popović – "GARA

________________________________

Deda Ljuba, čika Ljuba, Gara... sve su to imena iza kojih je bio Ljubomir Popović.Garini su po oslobodjenju Beograda doselili iz Srpske Crnje. Rodjen je 1830 g. u Srpskoj Crnji.U Beograd su došli 1850 g. kada je i doneo 2-3 para njihovih golubova. Ako čitamo njegove zapise, onda bi rekli da je ozbiljno počeo sa golubovima 1856 god. a sve pre toga on naziva "čuvanjem golubova".

Oženio se Pavom, ćerkom imućnog trgovca, okući se i tada se seti golubova. Zalazio je po kafanama gde je i upoznao mnoge poznate golubare ... Ordena kafedžiju i golubara, Šiška dorćolca, Crnogorca, čiča Voju, Boru, ali i pesnika i slikara Djuru Jakšića.

Djuru je navodno znao još iz Crnje, gde su i u školu išli, a po beogradskim kafanama su boemisali.

Garu su svi voleli jer je umeo da se zabavlja i provodi, te su mu mnogi baš tu u kafani donsili na poklon golubove. Tako je vrlo brzo došao do odličnih letača. On piše da ga u Beogradu fasciniraju boemske kafane i golubari boemi. Nigde nema toliko kafana i golubara, ko ovde u Beogradu.

Priča nam Šiško kod Ordena, da su u zoru on i Gara otrišli kod njega i iz ćumeza povadili golubove te poterali. Gledali ih kako "bauljau" po mraku i zaspali - tu na stolice. Ujutru ih zatekne Pava, pa pomisli da su poubijani te u glas ...Kuku! Lele! Ubiše ga...Upomoć! Šiško se probudi i skoči spreman za tuču i mrmlja... Koga...gde...šta bre...! A Gara se rashrko ništa ne čuje...

Šiško priča stojeći, a cela se kafana trese od smeha, dok Gara dobuje prstima po stolu...ko da svira klavir.

Pitaju ga za golubove, kako mu lete, a on odgovara: "Ma meni su golubovi bilet za kafanu, inače ih nebi ni držao..."

Da se ne stekne pogrešen utisak, nije Gara samo lumpovao, išao je on i na posao, sedeo je i kod golubova, a i Pavu je mazio i vodio po korzou.

Kada umre Djura Jakšić u Gari se nešto prelomi i više ga niko nikada ne vide u kafani. Zaposlio se u državnu službu, gajio i terao golubove i išao sa ženom i decom u posete. Pravi domaćin, kao da nikada u kafane nije zalazio, te se i druga vrsta golubara poče da okuplja oko njega. Tu su Pavlovići, gazda Pera, Mirko... i sve ta ozbiljna gospoda.

Njegova golubarsk filozofija je bila, da se golubovi dresiraju da lete, silaze i slušaju.... te ih treba stalno na isti način vežbati. Sve je to kod njega sličilo nekom ritualu, kako ih hrani, poji, pušta, tera, čeka, skida... čak je i u istom mantilu uvek bio tu kod njih. Naravno, to je kod golubara izazivalo potsmeh, te su se "krstili i levom i desnom". Neki su pričali da su to posledice grdnih špricera i kafanskih noći, naravno u šali.

Golubovi su mu bili "šarci"... Krzali, Karudijni, Čapari, Kaplani... svi isti, kratki sa širokim grudima i šiljatim ćubama. Okretni, živahni... veseli golubovi. Išli su lepo i redovno u vis... mali mirni krugovi, te je bilo milina gledati ih. U to vreme vis je kod mnogih bio redovni problem, te su mnogi dolazili kod Gare i uzimali golubove da ukrštaju i oni su se lepo podudarali te se pričalo da Gara ima odlične vislije.

U više navrata je pisao po novinama o golubovima i golubarima. Bili su to poučni članci da pomognu omladini da izbegne kafanske zamke Usmeravao ih je na školu, zanat, sport, a ako drže golubove da ih se okanu, ako nemogu da zavedu red i ispune obaveze u školi, kući i na poslu.

Nikada se nije takmičio, ma da su mu golubovi rado gledani i imali izvanredne letove tu pred golubarima.

Kako se družio isključivo sa dorćolskim i varoškim golubarima, to je i njegovo poznavanje golubova bilo suženo i vezano samo za taj deo Beograda.

Njegovih 5 debelih i 2 tanke sveske u kojima piše samo o golubovima i golubarima, njegov sin i naslednik Svetomir poklonio je golubarskom društvu 1924 godine i sve su kod Gosn. Djordjevića na čuvanje, a radi pisanja knjige o našim golubovima.

IZ ISTORIJATA Beogradskih golubova - Gsn. Stanko Paranos godina 1903 g

. __________________________________________________________________.

Ja, koliko znam Jalijska ulica kod Bitpazara imala je onda golubare koji su slabo ili nikako bili sa našim golubovima i to su bili Cincari (Iliri), Grci, Jevreji... i drugi. Od naših tu su većinom bili školci i trgovci. Gore, ovamo ka Terazijama bili su Srbi i tu je kafana "Dva bela goluba" ili po nekima "Kod 2 bela goluba" i sve do Terazija i tamo gore Smederevskim putem do groblja. Tu su golubove držali mladji ljudi ili kafandžije, a retko domaćini i ozbiljni ljudi.

U Fišekliski sokak bilo najviše golubara i sve poznati golubari, te sa njima niko nije smeo da se opkladi i takmiči.

Golubovi su im većinom bili od porekla Sime fišekdžije, a preneti su, kada se fišekdžijska ulica preselila ovamo. Barem njih 20 - 30 držalo je te golubove, a bili su to šareni i lepi golubovi. Leteli su lepo jatno i visoko po 3 – 4 sati, a bilo ih je i koji su duže leteli.

Ovamo kod "Dva bela goluba"... bilo mladje društvo, ali imućni i držali svakakve golubove, samo da dobro lete. Tu je bilo opasno izazivanje i takmičenje, te se dobar letač plaćao u zlatu !

Čak je i gazda Orden imao nekoliko pari, pa se šalio da može da pripomogne, ako nekom zatreba dobar golub za utakmicu. Većinom, opklade su bile u jelu i piću "za celo društvo" tu u kafani.

Sastrane je mogao da udje samo onaj kome golubovi "opasno" lete ili hoće da se kladi.

Posle se ta bulumenta preselila kods Miće u "Žagubicu" kafanu.

Ovamo na Terazije pročuli se mladi golubari sa pobedama za "Petrov dan takmičenje".

Posle, kako se kupovali placevi i zidale kuće sve se ispuni do Topčiderskog puta, te tu sve više golubara bilo. Išlo to sve ovamo do izvora i bare gde Slavia, pa kad nedeljom puste golubove bilo milina za gledanje iz bašta kafanskih.

Ovamo od bare nizbrdo pa ka Košutnjaku i Guberevca placu bili "kupsari" te i oni imali dobra jata.

Od bare naviše Majer, Čubura sve do Vozarevića štale, već se zidale manje kuće. Tu su bili jeftini placevi, te sirotinja i radnici kupovali i zidali male kuće sa 3 – 4 odelenja, a ko po pravilu iza kuće bašte, kokošinjci, svinjci i golubarnici. Golubovi su bili zabava, te se to širilo ko zaraza, vide jedni od drugih i daj mi jednog... tako to počinjalo.

Od Terazia pa ka varoši i sve dole do Save bili stari poznati golubari. Držali su te stare i skupe golubove poreklo Pele i Milutina-užara.

Milutinovu kuću, radnje i imanje kupili su Jevreji, Kir Spirideon, a ovi njegovi preselili na Majur i na početku Njegoševe izidali kuće. To se sve završilo pre proglašenja Kraljevine Srbije.

Otud su doselili i deda Mita (Dimitrie) i Steva – Amza Samardžić, koji i golubove preseli tu na Majur.

Kod nas u Sava male, pre Paranosa, bili su Livčevi i Resavca golubovi. Bilo i drugih i to mnogo, ali ovi su bili glavni, te se tu kupovalo i biralo. Bili su to dobri golubovi, ali imali su u sebi i prevrtačke Tefeske krvi. Kada su Turci utekli nije im bilo do golubova, te je za njima ostal desetinu koje ćumeza koje tavana sa tim njinim Tefesima (bez kape – ćube), koji će da se razvuku ili podivljaju.

Kako je naseljavanje navalilo, to su se i golubovi tražili te ih je uvek bilo malo, pa su vatani po ulicama ovi podivljali i pareni sa našim. Tako se po negde uvukla i ta krv Tefesa, te su se javljali prevrtači. Tome je doprinosila i moda da se sada tražili krupni ilepi - glavati golubovi, a

ti melezi su u 3-4 koleno izvodili baš takve ćubane.

Naši stari golubovi su bili sitniji od Tefesa – prevrtača (turskih) ali lepši, vižljasti, utegnuti i nekako ponosni, išli sve "na prste". Boje perja su bile izuzetno lepe, te se to i danas može videti kako blješte na suncu. Posebno su cenjeni Trobojci ili Trobojani, golubovi izuzetno lepog perja u više boja. Naravno, let je uvek bio na prvom mestu i cenio se najbolji letač. Golub je morao po lepom vremenu da otidne gore visoko, da se izgubi iz vida, ako to ne radi, onda mu džaba lepo perje, niko ga nije cenio.

Ja hoću da naglasim te urodjene osobine kod ćubana da oće da leti, jer ga je to spaslo da sve do danas preživi i opstane. Uspešno se borio sa sokolom i kopcem, posle ratova, rušenja i razaranja, kada je ostajao sam odlično se snalazio, te išo na njive i u polja gde se hranio i opstajao. Naseljavao bi visoke zgrade, tornjeve, zvonike i crkve, a kad i toga nema znao je da se gnezdi i po zidinama tvrdjava i ruševinama. Tefesi to nisu umeli!

Koliko dece drži golubove ćubane po tavanima, u štalama pa i sa kokošima, ne rane ih niti poje, a ovi se snalaze i opstaju, pa se i množe. To su urodjene osobine ovog našeg goluba.... i još jedna, o kojoj je lepo pisao čika Voja. On leti i kad se najede, leti i kad je sit. To druge rase neće.

Kada se počelo da zida po Pašinom brdu, Bulbuderu, Paliluli... više seljačko držanje golubova po tavanima i štalama nije bilo u modi. Svi su prešli na ćumeze sa pregradama, ko što se držalo u Varoši.

Od 1880 god. Pa na ovamo golubarstvo se iz Varoši širilo ka ovim novim naseljima, a broj golubara se tolio namnožio, da se po pijacima povećala prodaja kukuruza i očinka!

Tamo davno za Turaka, može bit i pre, na brdu iznad bare (Slavija) živeo je neki Vračar. Razne su priče, jedni pišu žena- vračara, a drugi opet čovek- vračar.

Tek, tu mu bila kuća, vekika štala i veliko gumno. Osim "vračanja" bavio se vršidbom žita te su dovozili tu žita posle žetve, a on bi sa konjima i trijalicama sve to ovro. Zato je imao veliku štalu i puno konja.

E, sada... ima ta priča, koja se prenosi sa kolena na koleno, da je na tavanu te štale bilo na stotine golubova, koji su se tu na gumnu hranili. Medju njih su sletal i pogubljeni varoški letači, pa su golubari tu dolazili da kupe te golubove.

Tako su svi imali koristi, golubovi su se hranili otrpadom sa gumna, Vračar je prodavao golubove, a golubari su često tu nalazili svog izgubljenog ljubimca.

Potomci tog vračara ostadoše Vračarevići, te nastaviše sa gumnom i golubovima, a celo to brdo dobi ime - "Vračar".

Godine 1806 Turci spališe sve - kuću, štale i gumno, jer navodno hajduci su tu zimovali...

te od tada gradske golubove "oblak nosi" čak u Mokri lug... a oni naj bolji, stignu i do Smedereva!

Paranos Stanko, za Društvenu knjigu

NEZNAM... DALI SI ČUO :

________________________

Jon Naum je bio po rodu Ička Nauma ili od roda Kir Nauma, te su posle uzeli prezime Naumovići. Jon je išao dalje pa je i ime promenio u Jovča, a sve to u želji da bude Srbin.

Bio je piljar i imao radnjicu kod Batal džamije... ovamo bliže pijaci. To je nasledio od porodice Naum, a kako je dobro radio brzo je stekao mušterije.

Ja ga lično nisam poznavao, a sve priče sam tamo čuo i zapisivao. Pričalo se da je poznavao Spasu Petrovića – dundjera, Voju Pavlovića, Boru Rusa, Mirka Njemeca i još mnoge te poznate golubare.

Negde tamo još 1885 g. Ja sam ko momčić (17 god.) doselio u njegoševu ulicu broj 7, a te godine kuća završena i pijaca otvorena. Tu je radio Vladja (Nikolić Vladimir) što je bio šegrt i pomoćni radnik kod deda Jovče Naumovića. Tu je otvorio tezgu a posle radnju za fine bakaluke i začine. On je bio malo poznat golubar i zvali ga "Prda"još od detinjstva. Kasnije se zagreje i uzme golubove i od gazde Jovče, tamo 1860 - 70 godine, kako sam kaže: "Zavoleo sam te golubove i kad mi gazda doneo 2 para ja sam bio presretan, te sa njima počnem da volim letače".

Te godine, preseli tu na Vračar... pri dnu Njegoševe, te sam često išao kod njega. Pomognem mu i nešto ponesem, te sednemo i gledamo golubove. Do njega je bila furuna i pekara gazda Naceta, koji imao prelepe golubove, ali ja sam više voleo ove Vladjine, bili su mi lepi a i dobro leteli.

Imao je Krzale, Karudijane, Bozove, Darčine i 1 ili beše i 2 Arapa. Jednom mu dodje (uhvati) odjednom 3 goluba Arap, Časpar i Šeška i ostanu tu. Posle su leteli barabar sa njegovim, a naročito se pokazala "Belka" kako je Šeškicu zvao.

Terao je po 3 goluba u jatu, tako je voleo, veli bolje ih studira (prati). Ukupno je držao oko 20 – 25 golubova sa izuzetkom u jesen kada je jedva stalo u ćumezu 30 golubova (mladi).

Lepo su mu leteli, a bilo je dana da Krzali izlete po 7 – 8 sati. Posle 3-4 teranja oni se uvežbaju pa sami poleću, te se desi da naprave veće jato, što je Vlajka - Vladju nerviralo. Tada bi ih "uležavao" tako što ih dobro hrani, a ne pušta po 20 – 30 dana i tako udje u Avgust i Septembar kada se počnu mititi, te neće da lete. Ja sam tada retko navraćao, te sam sve više pravio moje golubove i moje jato.

I Mikica je držao poreklo Jovče Naumovića, ali on je to prokrstio i terao redovno, te je medju golubare bio poznatiji i cenjeniji.

"ČIČINI golubovi"... golubovi Milojević Čiče - PRIČE

_______________________________________________

Čeda Spasić i Bora su imali jedno vreme odlične letače. Mi smo tu iz kraja znali da imaju poreklo Borinog strica Save "Vrlje"... ali posle su vatali i jurili, vatali i jurili... te se tu jave i ti odlični letači. Mnogo su vatali, bilo dana da uvate po 3-4 goluba, prodavali su deci za male pare, te je tu uvek nekog bilo gleda i šacuje šta bi kupio.

Oni nisu imali stalni posao, te su od jutra sedeli kod golubova i zevali u nebo. Uvek je nešto bilo u visu 1-2-3... pa i više i to iza podneva, pa i predveće.

Ljubimcima su davali imena i to imena ljudi, kao Milan, Nikola, Velja... a ženke Vera, Zora, pa i Slavka...

Medjutim počnu svadje, jer je Čeda bio terač, ali i prodavao najbolje letače da Bora nezna, pa mu kaže "nije sišo"! Bora je opet bio šmeker i cenio je vrhunskog goluba, te mu ovo teško padne pa se tamo 1930 g.razidju, posle 7-8 godina golubarenja.

Veći deo golubova otkupi Kasap, ali najbolja 4 letača dobije Milojević Čiča, te tako ova "crna rupa" mnogih povatanih pilića bi zatvorena.

Posle je Kasapin imao strašno jato letača... sve dok mu ne pokradoše, jer nije vodio računa, te razgradjeno dvorište, te fali reza, te zaboravio da zaključa. Lopovi to videli i jedne noći stave štanglu ispod kvake te prepreče vrata od kuće i na miru odnesu tri džaka golubova.

Kod Čiče, od ta 2 para namnoži se dvajestinu golubova, te napravi jato od 7-8 letača, da smo svi gledali i divili se. Čiča je bio miran i povučen, te su ga svi voleli. Medjutim, kada se pročuo sa dobrim golubovima, dodju lopovi i većinu odnesu.

Nekako, do zime mu se vrati desetak letača i to sve jedan po jedan, te se mislilo da su bili rasprodani.

Posle te kradje Čiča sve golubove baci na tavan i golubarnik osta prazan da zvrji, te se mislilo da više nema golubova. Tako se ti Čičini golubovi zaboraviše, sve dok se nije zaposlio u Šidjanski ciglane.

Prošlo beše kodža godina, te kad on u Ciglani poče da se druži sa golubarima, mnogi pomisle de oće opet da drži golubove, te krenu da ga zavitlavaju. Dugo je izdržavao sve dok ga jednom ne naljuti Živan te mu Čiča veli: "Daću ti 2 para mladih, da naučiš sa svojima i da teraš, pa ako ne budu preletali tvoje ti ih pobi, a ja ću ceo tavan da ispraznim..." i tako se sazna za golubove sa tavana.

Čičina kuća je bila na brdu odmah do Cvetkove livade (Gvetkova pijaca). Bila je mala, ali lepa u sredjenom dvorištu. U sredini kujna, a ka dvorištu 2 sobe i jedna do ulice. Živeo je sa starom majkom i tek kasnije, po majčine smri priženiće se. Mnogi su govorili da Čiča odlično zna sa golubima i da ih drži još ko dete.

I bi kako Čiča reče, za Vidovdan on donese Živanu Stanković 2 pari Tekirčići, te ih ovaj nerado prihvati, ali ga iznenadi Čičino samouverenje i de se drži onog što je rekao.

Živan je bio mlad golubar, ali odličan terač. Golubove je držao tu na brdu poviše Ponkajsa.

Tu je doselilo više porodica iz Kragujevca, te ih prozvaše "Domaćinci" a mnogo dečurlije poče da juri za golubovima, te se oni istrajniji i zagolubariše, pa je vladala velika borba medju njima, kome bolje lete golubovi. Tako se proču da je tu naj jači Živan i svi ga priznaše.

Krajem leta, tamo oko Gospoine, dodje Živan i sačeka golubare iz Ciglane kad idu kućama, te ih pozva u Kafanu da ih časti po jednim pićem i da im ispriča kako lete Čičini Tekirčići.

Mnogi su bili spremni da teraju šegu, ali Živan se uozbiljio, te diže čašicu i nazdravi Čiči: "Svaka ti čas, ako su ti svi golubi ko ova četiri, onda ja neznam šta mi držimo... hvala ti Čiča" i kucnuše se te otpiše.

I nasta kontrola Živanovih ili tačnije Čičinih Tekirčića, te poče priča Čuburom, Pašinim brdom i ovamo sve do Djerma, gde Živanu lete Tekirići "po ceo dan".

Tako je opet počela potera za golubovima Čiče Milojevića, a i sećanje na Čedine i Borine letače.

To je bilo po ratu, onda kada su Spasi Petroviću dobro leteli, ali Milanu Tišleru još bolje.

Bilo je to zlatno doba Čubure. Svako drugo dvorište puno vrhunskih letača, za mnoge se nije ni znalo jer su bili u senci trgovaca, galamdžija i hvalisavaca.

Kod Blagoja Berberina Karlov kafeni boz u paru sa Lomića arapkom izvodili masne arape sa ziftanim kljunovima i velikim napuderisanim nozdrvama. Uz to su išle i duple bledo- žućkaste ringle oko belih i konopljastih očiju. Prelepi golubovi, ali i vrhunski letači.

Rista je imao Beasku nadletala sve golubove. Upari je sa Čaparom iz Mirkovog porekla, te izvodili Čapariće, Kaplane i Krzale... leteli odlično.

Rajko dole iz rupe imao isto tako dobre letače, ali bili malo ružni i nogati Karudijani, te ubaci Tišlerovu ženku i napravi čudo... lepe i dobre golubove.

Milan Tišler nekada kao mladji, poznavao je Mirka Njemeca, Karla Šmita, Pošpihla i sve te stare "marke" pa sada nosi "šnjur" te ga svi gledaju ko Boga.

Andra Vrvić - pretsednik društva, marveni lekar i dobar golubar, ali slab terač... sve "nemam vremena".

A odmah tu... stigli i bore se za prevlast: Andra, Laza, Stanko, Raja, Vojče, Andra Ostojić, Živan, Dane, Mika, Pera, Rale, Bora, Iva... spisak od 100 vrhunskih golubara, čija jata Nedeljom cepaju iza podne, a pojedini padaju u mrak.

Nikada i nigde pre toga nisu naši golubovi tako dobro leteli kao tada na Čuburi!

E zato je nemoguće napisati tu Knjigu i nabrojati sve letače i sve golubare, a da se neko ne naljuti, a to mi nije cilj.

Posebno treba istaći golubarsku inteligenciju i gospodu. Kod Kikevca, Srbije, Dače...i drugih omiljenih kafana, okupljaju se gazde, književnici, glumci, gospoda... golubari boemi i do zore se pevaju pesme: "Moj golube", "Poletelo jato", "Čije jato nad Čuburom..." a sve to u predvečerju II-og Svetskog rata.

Mali ZAPIS o Gsn. VOJI PAVLOVIĆ-u

_________________________________

Čika Vojin otac je imao kožaru za štavljenje kože u Šapcu, te je trgujući često putova za Peštu i Beč. Tada je Šabac pripadao Bosanskoj nahiji, te se on zameri sarajevskim Turcima i predje u Beograd i to u Sava malu, dole odmah pored vode gde je boravila sirotinja. Tu je Voja upoznao savamalske golubare i sve periferijske muke i probleme. No otac mu vispren i sposoban trgovac brzo sa Turcima uspostavi kontakt, ali tek 1818 god. udjoše u Beograd .

Tu kupe tursku kuću, te kako je Voja pričao, na tavanu zatekne golubove i to podivljale turske i naše gde se pare i po ulici hrane.

Milutin, iz ulice Knez Mihajlove ili Kalemegdanske je bio dtug sa Ljubom Pavlović, mladjim sinom Vojinim, te je mnogo toga znao kako o golubovima tako i o porodici.

Ove podatke o golubovima od njega sam čuo, te mogu reći da su tačni. Milutin je potajno, uostalom ko svi momčićui u tom kraju, bio zaljubljen u Ljubinu mladju sesrtru Svetlanu.

Neki tvrde da je Voja doneo gplubove iz Sava male drugi da su to šabački golubovi, a eto Milutin tvrdi da je Voja prve golubove zateko na tavanu kuće, kako mu je Ljuba pričao.

Voja je nerado pričao o svojim golubovima, smatrao je to neukusnim, te se uglavnom preko Ljube dolazilo do porekla tih njinih Tekira. Mnogi bi rekli da je imao pametnija posla no da priča o golubovima, jer su se ogromni poslovi odvijali u čika Vojinoj firmi. Završio je škole, naučio posao i preuzeo očeve poslove, ali i mnoge druge, pa i državne.

O golubovima je pisao povodom golubarskih praznika ili na zahtev društva, a imao je šta da kaže, te su ga smatrali najboljim poznavaocem kako naših tako golubova uopšte. Voleo je golubove, ali nije imao vremena. Držao je golubove, ali je retko i malo bio sa njima, te se po povratku iz inostranstva, jedno vreme Ljuba bavio njima.

Tada su okolni golubari mogli da zavire u Pavlovića dvorište i da vide te golubove. Tako su počele priče o crvenim - "Plamenastim" Tekirima Voje i Ljube Pavlovića. Bili su to lepi i skladni golubovi, ali Milutina i ostale je fascinirala njihova poslušnost i sklonost da se lako nauče – dresiraju. Iako veseli i živahni, kada se pridje ćumezu ućute i samo gledaju šta se od njih traži. Tako je i kada ih Ljuba izbaci napolje, oni se postroje na krov od Venjka i kako vide da je prišao štapu... poleću!

Lep kružni let, disciplinovano jato i fino postizanje visa bile su odlike ovih golubova. Dužina leta im nije bila jača strana, ali s'obzirom da su malo terani i kasno učeni nemože se pouzdano tvrditi da nebi mnogo duže izletali. Uostalom kod nekih ozbiljnih terača, ti čika Voje golubovi su i dugo i fino izletali. Bilo je medju njima i bozobva, ali su se redje izvodili i to u kafenoj nijansi. Matori bakarasti Tekir je imao crveno – plamenaste prelive, te su uglavnom i ostali tu boju nasledili.

Milutin je mnogo toga naučio i preneo nama ovamo u Varoš od Pavlovića. Tako je pravio Ranilice sa nogarima i poklopcem, da hrana bude čista. Onda pojilice kod limara, tako da voda uvek bude čista i bistra . Pregrade što se izvlače ko fioka - da se očiste, trem od fine žice, patos u golubarniku i popločan trem. Sve su to posle ovi imućniji prihvatili.

Prilog Fotografije sa Interneta:

-------------------------------------

-Boje ILIRSKIH GOLUBOVA, koje su prenete na stare SRPSKE CARSKE GOLUBOVE

- TROBOJANI ili " TROBOJCI " kako se u Zapisima pominju. (Primedba autora: Snimci su savremeni Ilirski golub ili Ilirska gimpla)

TROBOJAC Srpski golub potomak Columbe Illirica

TROBOJANI izuzetno cenjeni u Staroj Srbiji (Milutin i Pelagija)

Beograd 1916 godina Beograd 1830 godine

Sava mala

Beograd 1846 godine Beograd 1905 godine

Beograd 1914 godina Beograd 1922 godine

Posle I-og Svetskog Rata Srbija izlazi kao jedna od pobedničkih sila

O
sim teritorijalnog proširenja razvija privredu a Beograd doživljava

procvat.

Centar Beograda 1928 godine

Knez Mihajlova ulica početkom 20-og veka

Čubursko društvo I-vo Beogradsko društvo - 1922 godine Poznati golubari

Knez Mihajlova – tada Kalemegdanska ulica 1881 godine

BILO JE I OVIH PRIČA...u ljutnji. zapisao Dj. Djordjevića ... 1928 god.

.

Ja ću tebi nešto da kažem, ovi fale te Demirove araope i tekire... posebito te Arape štoi Grade iznaizvodio i isprodavo, a ja ih znam, jel sam to držao. To nevalja ništa!

Niko ne kaže kako se uče, od 10 naučiš 1, a 9 otidnu i drugi povataju, jel to uredu.

Grada veli, al' ta jedan kad se nauči nemoš ga izgubiš i teraš ga 10 godine i leti i tu!

A štae sa oni 9 što utekoše u učenje?

Meni 2 pileta od ti Demiri 8 dana čuče na visoku zgradu. Poleću...de ne otidnu i opet se vrnu, a ne ume da se sleti kod mene – tu dve kuće... vidi i čue svoje golubove. Jok, deveti dan ih nema otišli bog te pita gde. To nije samo kod mene, tako je kod svih samo što ćute da ne oterju mušterije.

Prodam ceo taj par Sveti... i kod njega isto – sve mu ode, neznam jel' naućio 2 a on veli „...ja sam kriv...“

Pitaj Milana, što ih nema više.

Evo od njegovi Barkovi linije, svi se sami nauče. Otidnu, al' se sami vrnu 3 – 4 dan! Ma na zatvoren ćumez, bez golubi oni se vrnu. Dodjem kući, a ono čuči na ćumez, pa kako da ga ne voliš i ceniš.

Dobar golub je onaj što se dobro uči i dobro leti i dobro sleće i vraća se vkući... mora sve to da ume, pa da kažem... „dobar golub“!

Kod Bunjuševac, Kostin otac, bio čist Jove „Demir“. Od pileta mu ga dao, leteo stvarno dobro... ma najbolje i tero ga godinama, ali ama da je 1 pile imao od njega da potera, sve mu uteklo dok ih učio kuće.

Idemo dalje... tu se priča, te leteo ovi ovoliko, oni onoliko, pa se pominju 8 – 9 sati da leteo neki, a ćuti se da njih 100 leteli iznad krova i vodaju se nisko od kuće do kuće. Ni da liznu za vis, a popadaju jedan po jedan za sat svi dole, to ćute!

Čim udare velike vrućine, ono otidnu za vis može bit na 2-3 mesta, a svi ostali tu u srednji vis pa se vuku ko creva. Evoi na 3 sata svi dole. Jel' to te priče 7-8-9 sati mi leteo... il' se negde izležavo!

Pušti te lagarie, mož' bit da lete stvarno dobro kod njih 3-4 a ostalo – vašar.

Od kad znam za sebe slušam te priče „Demir“ ovo „Demir“ ono, a kad padnu opklade terau se Krzal, Čapar, Kaplan... sve samo ne ti vajni Demiri!

PRIČA SA ČUKUR ČESME... Prepis zapisa iz 1907 g.

Keserovići braća: Ilija, Spasoe, Pavle i Vladja su imali golubove u moj stari kraj ispod Čukur česme do Bitpazarske ulice.

Bilo 4 omanje kuće i 4 dvorišta i 4 golubarnika od pruća ulepljenog blatom. Svaki je imao svoje golubove. Nisu bili rodjena braća no po stričevima, ali su se držali i branili baš ko da su rodjena braća. Kada su golubovi u pitanju, vatali su se medju sobom te su često znali i da se pobiju.

Često sam išao tamo da kroz plot gledam golubove, a bilo je puno lepi golubova.. Bio sam mlad oko 15-16 godina te sam ludovao za golubovima.

Po dvorištu ugažena trava te se teško vide golubovi koji tu nešto traže, sve dok ne polete na čistinu ili krov.

Bili su poznati da im golubovi dobro lete, ali i da često i lako skinu tudje, te ne vraćaju. Zato je kod njih često bilo svadje i gužve. Mnogi bidošl, ko da gledaju golubove, a ustvari gledali su da nema nešto njino uvaćeno. Ovi su opet gledali da im nešto prodaju, te je tu bila prava golubarska učionica u onom lošem smislu.

Zbog tog vatanja golubi im nisu bili sredjeni no sve boje i sve vrste, ali su većinom dobro leteli jer su ovi bili džambazi.

Voleli su da se klade i teraju, a malo ko bi naseo, te su se izmedju sebe takmičili i kladili. Te opklade su redovno završavale svadjom i tučom, a onda bolje beži iz dvorišta. Bilo je da jači brat podje onom drugom u ćumez i ubije 3-4 najbolja goluba, ali i ovaj slabiji ne miruje nego mu to vrati, te krene tuča motkama, a žene istrče i nastane opšta vriska.

Sutradan ko da ništa nije bilo, ližu rane i zevaju u nebo, nebi li vatanjem nadoknadili gubitke.

Bili su vajni dundjeri, ali nisu voleli da rade, te kada im neko dodj, a oni odvrnu cenu i oterju ga. Živeli su od trgovine i prevara, po onom „kupi jeftino – prodaj skupo“!

Bili su za primer kako ne treba držati golubove pa ih zato i pominjem.

Posebno su pljačkali decu i mladećž, jer su im prodavali sve najgore, a pričali im da su to najbolji njini letači, što bi ovi ispočetka i verovali.

Ostali su zapamćeni... da su ljudi oko njih zamrzli sve golubare i deci branili da čuvaju golubove da ne budu ko braća Keserovići.

Ali bilo je kod nih i pojedinih letača kakve si teško mogao naći, pa su tu dolazili i ozbiljni ljudi i poznati golubari. Počeli bi izokola... te „liči na moje“...te „imao sam istog takvog... zakleo bih se da je od mog...“ i sve tako u nadi da će oboriti cenu ili ga mož bit i džaba izvući. No oni nisu dobro znali Keseroviće, jer su te priče kod njih budele želju za izživljavanje, pa bi počeli sa basnoslovnim cenama i naravno izvukli svaki dinar mušteriji.

Po jednom golubu su posebno ostali upamćeni. Bilo je to one godine kada ubiše Knez Mihajla u Košutnjak.

Taj njhov Tekir „Zekan“ što ga zvali, leteo od izjutra barabar u jato naj jačih golubara... Bore Rusa, čika Voje Pavlovića, Spase – dundjera,Gorče i ovi tu oko njih pa do Djumruane. Uvati se izjutra veliko jato te se vode po celoj varoši sve dok ne ispadnu ovi rdjavi, te ostanu najbolji. E, kad se ti dovate u malo jato, odu u vis i izgube se iz oka. Tada ima samo da sediš i gledaš... milina jedna.

Bilo je to na Petrovdanski vašar i mi gore sa brda gledamo golubove, pa pomalo i devojčiće, a neki se i u kolo uvate, ma da mnogi nisu hteli iz žalosti.

Tog dana, svi golubovi popadaju, a njin „Zeka“ se vrati u vis i još sat izleti sam, te sleti ko poslednji.

Mnogo njih bilo na vašaru i videli ga kako leti, te nastane potera za „Zekanom“. Nudili su im basnoslovne količine para, robe i čega sve ne.

Sa druge strane, medju gospodom kolahu priče da je to od Vojinog „Ridjana“, te od Resavčevih starih, pa Pelivanovih... Mirka Božića, pa Pere- pekara, Sime.. Laze i tako redom, a bio je uvaćen.

Te godine Mirku opasno letelo jato... te „Čampe“ njegove i mislim bio je iopet prvi.

I Spasi Samardžić, tada leteli odlično, pa Žive Malog... bilo onda manje golubara, te se znali odabrani.

I tako, medju te odabrane i naj bolje umeša se jedan golub braće Keserovića, ali svi su znali da to nije njin golub, te su zato tražili iz kojeg je kaveza ko mlado utekao.

Tekir „Zekan“ je nekako tiho nestao. Keserovići su ćutali, pa su kolale priče... e prodali ga za velike pare, te dali ga za puna kola platna, pa uvatio ga soko, ukrao ga neko, a mož' bit... i crko posle tako dugog leta.

VANETOVA PRIČA

Ja sam Trajković Vangel, a zovu me VANE. S'jednu nogu sam kod stari golubari, a s'drugu kod ovi mladi. Rodio sam se u Savamale 1851 g. de su moi došli otud od Skoplje. Golubovi čuvam od moe desete godine pa sve do danas.

Ja ću da ti kazujem, a ti tako piši nemoj da menjaš što ti kazujem.

Vidiš ta elektika... to bre svetlo, pokvari mi golubi, jel sad se desi da mi poneki poleti predveče i ode visoko i ne sleti do mrkli mrak, no otidne tamo u varoš na to pojače svetlo i tu spije. Kad nie bilo to elektrika svetlo no samo fenjeri, i kad poleti u noć, on odma sleti dol jer ne vidi.

E, sad za golubovi ovi naši da ti kažem, mnogo se promenilo. Sad svi terau da lete i prave ćumezi od dasaka, te sve mnogo lepše. Ali ne valja ovo što ih jure da letu svaki dan i leti i zimi pa se golubi useknu i neće da lete no padaju po visoke kuće i tu ceo dan... čeka veče da jede.

Mi smo terali da letu od Vidovdan do Svetog Iliju, a onda im prrešetaš krilo i oni se samo gledaju po dvorištu kako guču i uživaš. Tako se oni užele neba i da lete, te naleto jedva čekju da ih pustiš. Ja sam tero da letu, pa odmaraju 5-6 dana, pa opet na letenje i tako sve dok počnu da gube perje, onda ih zatvorim.

Golub mora da se uželi da leti, a ne da se bičue.

Ranili smo ih sono šta imaš... leba, očinke, žito...kukuruzi. Neki su im davali i graor i konoplju i lan...šta ko ima, ali najbolje mladi napreduju kad ih hrane sa leba i dobar očinak. Za letači je opet najbolje kukuruz, pčenica i malo suncokret... ali to je skupa rana, te im se daje po malo samo pola guše da napuni.

Gazdama je lako, te im golubovi onako lepi i azgani !

KAZIVANJE Petrović Spasoja - „Spasa Tičar“ (1888 – 1975 g.

_____________________________________________________

Ja sam imao golubove još ko mali, ali ozbilne golubove sam držao od 1905 g. Te godine je osnovano Beogradsko Golubarsko Društvo (1905) u kafani „Žagubica“.

Imao sam samo 17 godina, ali su me golubari prihvatili i pozvali na Osnivačku Skupštinu.

Ja sam bio odmah tu uz Milana Stanisavljevića, te smo oba bili cenjeni kao dobra mladež i još bolji golubari. Nisam vatao tudje, a iako samo dodje, vratim ga vlasniku.

Na Skupštini su bili svi poznati, ti stari golubari , a i ovi „gospoda“ te i Upravnik Grada Beograda Gsn. Tucaković. On je prvi govorio i sećam se svi su ga slušali, muva se čula!

Bili su oba Karla, Mirko, djeneral Janković... ma svi bili... tu su stizali fijakeri da nisi mogao ulicu da predješ. Lep dan, bilo oko 10 sati pre podne, svi lepo obučeni, te se mnogo prolaznika okupilo da vidi šta se dešava.

Posle sam čuo, da neki namerno nisu došli... ovi dorćolci oko Glumca, a bilo i par njih otud od Čubure i Monopola.

Posle su hteli i oni da naprave „drugo“ društvo, no Tucaković stane tome na put, te u proleće 1910 godine, opet kod čika Miće u „Žagubicu“ osnuje se Beogradsko Golubarsko Društvo – zvano „Veliko ujedinjeno“

Društvo ili tačnije, ovi školovani golubari, koji su videli svet, doneli su mnoge lepe i korisne novine, te se pominjalo prstenje za golubove. Trebalo je da se naruče u Zemun i posle po brojevima podele članovima, te da se za svakog goluba zna čiji je, ko ovo Vi sada.

To se nije obistinilo zbog nesuglasica oko cene, te se to odlagalo... a počeše i ratovi - mobilizacije...

Neki od ovih bogatijih su nabavljali te prstenove i stavljali svojim golubovima, ali im niko nije hteo da vraća uvaćene, jer su im te alkice dizale cenu. Tako su ih porodici i komšijama pokazivali i govorili: „ Kraljev golub... vidiš ima srebrn prsten...“ i mnogi su verovali. Bilo je: „Šta ti meni što držim golubi, a vuidiš i kralj ima golubove...“! Tako su sebi dizali cenu...!

Ali uveden je neki red, imao si sastanke gde si mogao sve da kažeš, tu si mogao da vidiš prvu žičanu mrežu za trem, pa rafove za pregrade, pa ranilice i pojilice... sve će to da se pravi i prodaje, ali malo njih imalo pare za hranu i te novotarije.

Od golubara se mnogi isticali... kako za koga. Ja sam voleo Milana, Žiku, Iliju... i ove naše čuburce. Drugi su opet hvalili tamo njine, te se sedelo po raznim kafanama i pričalo do zore. Mi smo išli kod „Stare Srbije“...“Kikevca“... „Dače“ ...“Čuburske Kasine“... Ovi u varoši su opet išli „Kod 2 bela goluba“... „Skadarlija“...“Kasina...“Stara Albanija“... Jova i njegovi bi od izvora (Slavija) naj radje išli kod „Vardara“...

Pustimo golubove, te kad odu za vis, ako uopšte i odu, a mi u kafanu u baštu i zevamo uz kafu ili kabezu. Uveče opet u kafane, da se ispričamo, a i isvadjamo... dodju muzikanti, pa se peva do zore. Odeš kod prijatelja, gledate golzubove, pa ajde u kafanu, tako su kafane bile onda na svaki ćošak.

Moja kuća odma tu do kafane „Sokolac“ te podju u kafanu i navrate kod mene, ako nisam tu, oni kod Milana tu par kuća od mene. Preko puta „Kikevac“ a dole niže „Stara Srbija“... de god da sedneš i kad god da dodješ, na na nebu ima da vidiš nečije golubove. Onda počne, ono...“čiji su... u al prevrće... vidi kako drži rep ko penzioner štap... u al štipa...“

Tek tamo iza podna počnu lepe priče.... „vidi al' se čepi.... u al' barata s'krila... vidi-vidi … vraća se u vis...“ i sve tako.

Bilo lepo vreme, malo para, ali sve jeftino... za 1 dinar vruća prasetina s'panja i beli somun... nemoš da pojedeš sve. Išlo to sve tako do onog Svetskog rata, kad sve ode u tandariju...!

Imao sa odlične letače, to su drugi govorili. Imao sam bakarnog Tikira letača pamet da ti stane. Kad ga puštim iz ruke on zna da neće da leti, te zalokuje krilima sve puca … na ulicu se čuje. Opet, kad ga izbacim jače u vis, on zna šta treba da radi i grebe u vis.

Tamo iza podne on popusti... traži društvo, jer mi ovi drugi slete, pa kad nekog nadje, a on ga uzme pod svoje pa za vis....!

Tako jednom uvati Milanovo pile, bilo dosta iza podne i to mu pile opasno letelo te umorno ide dole, a ovaj ga uvati, pa nazad u vis. Gledamo mi i smejemo se, a Milan će: „Kad se izmitari dodji daću ti je, pa ih spari...“

To je bila ta Milanova Naudica što je u paru sa Tekirom izvodila izvanredne golubove. Kažu da letači ne daju dobre mlade... eto njih dva su bili možbit najbolji letači na Čuburi, a davali zasigurno još bolji mladi.

Imao sam ja i Kapunčevu Naudicu u paru sa Darčinom belorepim što je išo na Krzala, a i ta dva su izvodili darčine pamet da ti stane, neznaš jel lepši il bolje lete. Davali oni i druge boje...Krzale, Karudijane i crveni Tekiri, no ja sam nekako najviše voleo te Darčine.

Pa... ko mladi su leteli, Boga mi i po 5-6 sati, ali to je išlo u vis ko burgija. Vežu se, pa u sitni krugovi ko će pre u vis... a onda se to mnogo gledalo.

Jednog dana dodje mi neko Arapče... crno ko gavran i duša mu crna. Bilo s'proleća, te ja mislim stajalo po odžacima i dim ga osmudio, ali nije... posle se sredilo i naučilo te barabar sa mojim mladima leti.

Jedino crno u jatu, pa odskače. Tada sam video da golubovi mogu da lete u jatu, a da ti se zbog boje čini da je jedan u visu, a drugom dosta fali da dodje do visa. Tako ovi šareni još nemaju vis, a arap u bubici jedva da ga vidiš, a sve zbog njine boje.

Iduće godine to postane taka beloka arapina, da mi bio prosto krivo što nije od mojih golubova.

Mnogi su govorili da liči na Mitine Arape, pa ga tako i prozvaš - „Mitin Arap“. Te godine je u više navrata izletao do iza podne, a znao je i da me sačeka sa posla, te ga uparim i ostavim.

Ispočetka ga sparim sa belu Bosku od Keserovića porekla preko njinog tog čuvenog Tekira koji je bio od Voje Pavlovića golubova. I to mi legne da nemož bit bolje... izvodili se Arapi sa belim kljunovima i ringlama oko oka. Kockoćubani niski na noge jedino su te bele oči imali na oca... sve ostalo otud od majčine sorte. Taj „Mitin Arap“ je bi nogonja... ko petao, a ovi opet niski na noge... neki - neki, bude malo na oca. I oni su leteli barabar sa ovima, jedino su malo bili teži na učenj. Znali su da sa krova zdime i nikad se ne vrate, te sam ih vidjao tamo po Pašinom brdu, ali ja se nikada nisam ofirao, no ćutim.

Pa ti Pavlovića golubovi i kuma mu Bore, po priči bili su nekada najbolji letači u celom Beogradu. Oni su zagolubarili tamo još 1830 godine, nezna tačno, ali tamo davno. Posle su mnogi uzimali od Ljube Pavlovića sina mu, a i od tog Milutina iz Knez Mihajlove ulice koji isti imao te Vojine i Borine golubove.

Ja sam slušao priče, da su to jedni od naj starijih golubova, koji su leteli kako treba. Posle Turaka, mnogo se ovaj naš golub bio iskvario jer su ih ukrštali, ali ti njini su bili čisti i sa ovima od Demira, Pele, Mite, Amze i tog starog užara... napravila se oprt ta čista letačka krv i izgubilo se prevrtanje i čučkanje. Stari i loši golubari su govorili: „Nema letača bez prevrtača...“ da opravdaju njine golubove, a to nije istina, jer prevrtač stane i prevrne, te celo jato vuče dole... još ako čučka, onda nema visa

Eto... za danas dosta se ispričasmo, a o rati po-ratu ćemo drugom prilikom.

Kafana „Čuburska kasina“ na uglu Čuburske ulice 1905 godine

Čuburska padina početkom IX veka

Slavija – početak Makenzijeve